Neko bi pomislio da u današnjem vremenu, kada smo zahvaljujući boljoj i bržoj dostupnosti informacija osvešćeniji nego ikada pre, nema potrebe uopšte dovoditi u pitanje određene stvari. Šta je seksualno nasilje i zbog čega je apsolutno neophodno da svi budemo feministi? Koliko su odvratno licemerna dupla merila, čak i na nivou pukog kolokvijalnog govora, vekovima primenjivana na različite polove? Pa ipak, nije tako i neće biti dokle god, a krenimo samo od najbanalnijeg, u svakodnevnom pojmovniku imamo usedelice – a nijednog raspuštenka ili dedamomka, dok na nešto složenijem planu „žensko traži“ da bude napastvovano jer, eto, podsvesno voli(mo) ponižavanje i pokornost, to (nam) je takoreći prirodno stanje...
Već čitajući ovakve uvodne redove, što je uostalom i bila namera, negde u vama možda počinje da ključa gnev pri spoznaji suštinske nemoći da izmenimo takav poredak. Neka sredstva ipak postoje: uzmimo na primer književnost, čijim su se posredovanjem oduvek dešavale čitave revolucije – u glavi, ali neretko i u praksi. To su one knjige što pomeraju najpre unutrašnje barijere, stoga ih treba slati dalje, ili makar glas o njima, budući da su toliko direktne, nemilosrdne, neizbežne. Sve to težimo li boljem, pravednijem društvu jednakosti.
Zamislimo se, najpre, nad sledećim pitanjem: zbog čega je još od antike (Medeja, Elektra, Klitemnestra...) isključivo ženska osveta smatrana morbidnim zločinom, dok muška gotovo po pravilu predstavlja odbranu časti?
Možda se nešto slično zapitao
Matje Menego pišući naizgled brzopotezni roman „
Kad ženu obuzme gnev“ (2021). Njegova glavna figura je Matilda Kolinjon, ginekolog, razvedena majka dve devojčice i žrtva silovanja koja se osvetila napasnicima zbog čega je sada u središtu sudskog procesa koji prati čitava država (Francuska), ali i planeta. U zatišju pandemije kovida, tačno tri godine od zločina kao odgovora na jedan prethodni, javnost je radikalno podeljena i njene stavove reprezentuje devet članova sazvane porote.
Svojim osnovnim tokom radnja se sabira u danu donošenja odluke i zatvorenim prostorima Palate pravde u Renu, ali još dublje i uže odvija se kroz tokove svesti nekoliko učesnika. Optuženička ćelija i ispovest koju zapisuje iščekujući konačan ishod, polje su perspektive Matilde Kolinjon. Soba za većanje okuplja donosioce presude na čelu sa predsednikom Porotnog suda Laržeronom. Neki od njih su drastično suprotstavljenih gledišta, kao mizogini radnik Loran Modui i dr farmakologije Mirjam Belhaž, pri čemu nije zanemarljiv uticaj različitog obrazovnog nivoa na formiranje stavova pojedinca. Treće područje predstavlja hodnik na kome advokati, pre svega branilac, neizvesno nagađaju o ishodu.
Potpuno je za nevericu, a ipak se u svojoj očiglednosti teško može ignorisati, činjenica da već solidno zašli u 21. vek još ne postižemo saglasnost o pitanju ravnopravnosti polova kod ovakvih situacija. Žena beznadežno ostaje „bludnica“ nasuprot muškom „šmekeru“; dok nju moralno kompromituje korišćenje aplikacija za sastanke naslepo, muškarci su (uključujući dvojicu iz ovog romana) slobodni da iskoriste drugu osobu i izvuku se nekažnjeni, budući da „dok kuja ne mahne repom“… znate nastavak još jedne, uprkos degutantnosti uporno opstajuće, narodne „mudrosti“. Kao da i dalje traje viktorijansko doba, ženska seksualnost i konkretno izražavanje potrebe za seksom su tabu, pogotovo kada smo čak i anatomskim odlikama, eto, predviđene da budemo te koje se „predaju“, služeći prirodno invanzivnijim muškarcima.
Kratak, ali brutalno i razoružavajuće poentiran Menegoov roman istovremeno je sudska drama, evokacija monologa osuđenika i manifest feminizma, ali ponajviše demonstracija veštine svestranog sagledanja priče. Predočavajući slučaj putem uvažavanja svih uključenih glasova, pisac uspeva da ih izvaga i sasvim logično, etično, veoma ubedljivo naznači zaključak. Pozivanjem na savremeni trenutak knjiga se još utemeljenije pozicionira prema večitoj borbi za izlazak žena iz čitave vekove dugih senki i kalupa, potčinjenosti i poniženja. Aktuelizovano blizinom i dalekosežnim, a ujedno oprečnim uticajima
#MeToo pokreta i skandala u filmskoj industriji, pitanje zlostavljanja i prava, pravde, ustajanja protiv takvog sistema makar to značilo uzeti sve u svoje ruke, stavljeno je pod lupu kako medijskog tako i zakonskog ugla.
Ko su, dakle, žrtve, a ko oštećeni i zbog čega nije nimalo jednostavno raspolagati ovim pojmovima? Koji su uzroci, a šta mogu biti tek posledice žigosanja strašnim iskustvom već povređenih, više nego dovoljno kažnjenih lica?
Nemajući poverenja u dotadašnju zakonsku praksu, niti pristajući na ulogu pokorne, ćutljive, ponižene žrtve kojoj preostaje doživotni stid, Matilda vrši ono što mnogi, prilikom dobijanja bilo kakvih vesti o uhapšenim silovateljima, konstatuju samo na rečima. Kastracija kao drastičan čin osujećenja opresivne maskulinosti ovde je izvedena doslovno hirurški: hladno(krvno), precizno, bez kajanja, što svemu daje znatno problematičniji kontekst. Da li je veći problem što je jedna osoba na sebe preuzela zadatak Republike ili to što je u pitanju – žena?
Ovaj nas roman podseća da feminizam, uprkos svemu, (još) NIJE nešto naširoko prihvaćeno i podrazumevajuće, a moralo bi da postane. Čak i u tobože liberalnoj Zapadnoj Evropi, odakle se destruktivni patrijarhat samo formalno povukao, istrajavaju stare predrasude i nepisana pravila društva skrojenog po meri muškarca. Možemo, onda, samo zamisliti kako je šokantan odjek imalo prvo pojavljivanje knjige već dovoljno provokativnog naslova – „
Muškarci se ne mogu silovati“ i koliko je početnih problema donela svojoj autorki te 1975. godine.
Iako počinje kao roman osvete, prekretnička knjiga za karijeru
Merte Tikanen veoma brzo se razvija u psihološku priču. Prvo poglavlje sažetim, gotovo telegrafskim stilom iznosi situaciju i postavlja scenu, ali sve što sledi zapravo je poniranje u ličnost, prošlost, međuljudske relacije glavne junakinje Tuve Randers. Na pragu je četrdesetih, razvedena, ima dva sina tinejdžera i nakon dugogodišnjeg staža u prosveti zaposlena je u biblioteci. Slično protagonistkinji malopre predstavljene knjige iz ovog tematskog korpusa, opisana je kao fizički neugledna, sredovečna žena (dakle, u startu postavljamo osnovu za odbacivanje mogućnosti da nju, takvu, neko poželi – pa i da siluje). Situaciju dodatno usložnjavaju komplikovan odnos prema bivšem suprugu i iskustva iz dve, u međuvremenu propale, izvanbračne veze. Kao i kod Menegoa, ova žena je uzorna majka i posvećen radnik, jedino žali što kod kolega ne nalazi očekivanu dubinu i krajnje je nezadovoljna svojim fizičkim izgledom. Čas opuštanja (svoj rođendan) skupo plaća, postavši žrtva seksualnog predatora, usled čega, ne uzdajući se u dokazano pasivan sistem, odlučuje da nasilniku uzvrati istom merom i zatim se preda vlastima.
Inicijalno proračunato i dobro isplanirano, Tuvino delo od početnih koraka prate sumnje, strahovi, klecavost koja liku i okolnostima pruža posebnu uverljivost. Naslovnu frazu izgovoriće joj mnogi, više puta, pretvarajući čitavu misiju u tragikomičan, apsurdni čin – sasvim razumljivo, jer društvo koje odlučuje o svemu jeste muško, od policajaca do advokata. Tuvu neće ozbiljno shvatiti, iako živi u naoko uređenom, naprednom skandinavskom sistemu, gde su muško-ženski odnosi barem na površini otvoreniji. Zapravo se iza svega, sve vreme, a što je odlično predstavljeno evokacijom scena iz propalog braka sa Jonom, maskira muški strah od impotencije i gubitka kontrole. Zato Tuva rešava da obrne uloge, služeći se upravo mačističkim metodama, rečnikom, sredstvima: nažalost, samo da bi spoznala koliko slabo, smešno, pa i neverovatno deluje suočena sa uveliko ustanovljenim odnosom snaga.
U oba romana žene da zatraže pomoć sprečava uverenje kako im niko neće poverovati, logična posledica poražavajuće i duboko ukorenjene predrasude o polu predodređenom na pristajanje, čak i uživanje u ulozi potlačene žrtve. Prekretnica za Tuvinu odluku zato i jeste trenutak u kome, umesto da sačeka eventualnu reakciju bivšeg supruga, tu zaštitu uvređenog „posednika“, preuzima stvari u svoje ruke. Zahvaljujući sistematičnosti sa kojom počinje da prati Martija Vestera, otkriva da njeno iskustvo nije usamljeno, već je imala nesreću da naleti na serijskog zlostavljača, sada stavljenog u poziciju mete. Usled toga je prisutna prilično jasna junakinjina svest da istupa u ime svih žena, osećajući pravednički gnev koji se suprotstavlja neravnopravnoj raspodeli snaga i društvenih uloga.
Za razliku od Matilde iz kasnijeg romana, Tuva ne želi da trajno osakati, čak ni da fizički povredi Martija, već je njena osveta usmerena ka sramoćenju i slamanju počinioca, ne bi li mu izazvala isti osećaj koji je u njoj ostavilo silovanje. Ali dok preispituje svrhovitost nameravanog čina, ujedno počinje da razmišlja o fenomenu nasilja uopšte, pritom sagledajući različite vaspitne metode koje su bivši suprug i ona primenjivali na sopstvene sinove. Razmišljajući o oblicima prisile koju, planski ili nagonski pričinjavamo ili joj postajemo plen, junakinja primećuje kako „svi imaju ulogu u toj igri“, usled čega „tek kad svi odbiju da učestvuju, igra postaje nezamisliva“. Otuda završni obrt dolazi pomalo neočekivano, ali beskompromisno izazovno.
Nastali sa decenijskim razmakom, odnosno u dva veka, ovi romani počivaju na istovetnoj osnovi, nose jednaku poruku i proizvode jasan efekat. Prati ih epitet kontroverznih, iako je mnogo preciznije i bolje reći – bolno istinitih, koliko god ovo prvo na trenutke zasenjivalo drugo i dovodilo do, za samu radnju, neophodne pokretačke sile.
Autor: Isidora Đolović