Svako ko je probao da napiše knjigu na osnovu usmenih priča o određenoj temi zna da to nije nimalo lako. Povezivanje niti desetina – ako ne i stotina – sati intervjua sa mnoštvom ljudi u kohezivan narativ može svakoga da izludi. Tako da činjenica da je
Tejlor Dženkins Rid odlučila da koristi ovaj format za svoj najnoviji roman, „
Dejzi Džouns i Šestorka“, koji je fokusiran na fiktivni rok bend iz sedamdesetih, može izgledati kao mazohistički poduhvat.
Težnja da se oživi vrtlog seksa, droge i rokenrola iz sedamdesetih veoma je prisutna poslednjih godina, ali to ne garantuje uspeh kod publike. (Setimo se neuspešne HBO serije „Vinil“ koju su producirali Mik Džeger i Martin Skorseze.) Ridova, međutim, u svojoj priči stavlja fokus na jednu talentovanu ženu, pevačicu i kompozitorku slobodnog duha koja odbija da bude u muškoj senci. Ris Viderspun je otkupila televizijska prava pre objavljivanja knjige, a Amazon je naručio adaptaciju knjige u 13 epizoda za koju će scenario pisati Skot Nojštater i Majkl H. Veber („500 dana leta“, „Krive su zvezde“). A tim ljudi će osmisliti originalnu muziku za seriju.
„Stvarno želim da čujem pesme!“ kaže Ridova. „Nisam muzičar. Čujem nešto u mislima, ali od toga niko ne može da napravi pesmu. Tako da mi je ideja da će neki ljudi napraviti ovaj album neverovatno uzbudljiva. Sastajala sam se sa jednim od njih u Amazonu i razgovarali smo o muzici, i pričao mi je kako ga plaši što mora da napravi pesmu 'Aurora'. Objasnio mi je: 'Napisala si da je to bio najbolji album sedamdesetih!' I sada on mora nekako da ga napravi. Drago mi je da to nije moj problem.“
U Vašim prethodnim knjigama su se pojavljivali jaki ženski likovi, ali šta je bila inspiracija za Dejzi? Da li jednostavno volite Stivi Niks, pa ste hteli da napravite svoju verziju?
Donekle je to tačno. Dopala mi se ideja da pišem o umetničkoj saradnji, o ljudima koji prelaze liniju između onoga što je stvarni život i onoga što je umetnost. U muzičkoms vetu se često dešava da muškarac i žena pevaju zajedno, a publika se često pita da li su oni samo profesionalni duo ili i životni partneri. Intrigirala me je priča o tih dvoje ljudi koji zajedno stvaraju intimnu umetnost koja zvuči tako romantično a nisu u romantičnoj vezi. A onda su se, tek tako, razdvajaju... Tako da me sve to vraća na moju fasciniranost ljudima koji stvaraju zajedno – bilo da među njima postoji, ili ne, još nešto osim profesionalne saradnje. I tako je u mojoj glavi nastala ideja o ženi Dejzi Džouns i muškarcu sa kojim sarađuje, Bilijem Danom.
I bila je savršena kosmička slučajnost što je i film „Zvezda je rođena“ izašao tada...
Svideo mi se film „Zvezda je rođena“, baš mi se svideo, gledala sam ga dvaput u bioskopu, a i dalje slušam muziku iz filma. I volim da navijam za njega, za njih, ali mi je takođe veoma drago zbog činjenice da je to veoma drugačija priča o ženama u muzici.
Hajde da razgovaramo o likovima: Dejzi je istovremeno jaka ali i osetljiva, prelepa žena. Recite mi nešto o tome zašto je ona tako komplikovan lik.
Mislim da je meni najvažnije, naročito kada pišem o izmišljenim poznatim ljudima, da ti likovi odaju utisak stvarnih ljudi. A ljudska bića su višeslojna. Ljudi su veoma kontradiktorni i prilično je teško predvideti šta će neko reći ili uraditi u određenom trenutku.
Zato sam htela da Dejzi ostavlja utisak osobe koja je veća od života, koja je toliko lepa i toliko glamurozna da se čini kao da ima sve. A ipak, kada biste je sreli uživo, odmah biste osetili njenu ranjivost i njenu ljudskost – tako da je morala biti i jedno i drugo. Morala je da bude veća od života, a da ostavlja utisak da je veoma, veoma mala.
I mislim da, kada ste rok zvezda, za razliku od glumice, zauzimate drugačiji prostor u američkoj kulturi. Mnoge naše rok boginje su veoma problematične osobe. Kortni Lav je, na primer, problematična osoba; pa i Stivi Niks. I htela sam da Dejzi ostavlja takav utisak.
Forma romana je veoma zanimljiva: napisan je kao sled izjava. Znam koliko je teško uraditi niz intervjua i onda ih povezati u koherentnu celinu. Zašto ste izabrali baš takvu strukturu?
Zato što je teško opisati muziku. Mislim da postoji snažna veza između čitanja o nečemu i želje da to čujete. I da je ovo biografija, da su ovo stvarni ljudi, mogli biste da odete do kompjutera i preslušate neku pesmu koja je izašla sedamdesetih, i to bi upotpunilo vaš doživljaj. Zato sam htela da doživljaj bude stvaran, koliko god je to moguće. Želela sam da čitalac ima osećaj da je utonuo u priču, a ne kao da čita fikciju, već kao da je stvarno tamo. Za mene je najbolji način da to postignem bio da oponašam ono što mislim da je najbolji medij za priče o roku, a to je rok dokumentarac.
Da li ste gledali mnogo dokumentaraca?
Zanimljivo je što je dokumentarac koji mi je dao mnogo informacija za knjigu tročasovna „Istorija Iglsa“. U tom dokumentarcu svi opanjkavaju jedni druge. To je tenzija jednog benda, i upravo je to nedostajalo u opisima mnogih bendova koje sam gledala. Tenzija je bila prisutna, ali ne nužno i pakost. Nešto kao „ovo se desilo pre 30 godina i još sam besan zbog toga“... I to mi se dopalo.
Takođe sam se vratila na stare epizode „Behind the Music“. Gledala sam Flitvud Mek, takođe sam gledala epizodu „Behind the Music“ koja obrađuje samo 1977. godinu. Ta godina je bila važna i za mene, jer ne samo da sam morala da smislim šta su Dejzi Džouns i
Šestorka predstavljali za publiku, već i koje su mesto zauzimali u muzici toga vremena.
Još jedna stvar koju ste smislili jeste klasičan Joko efekat – ideja o ženi koja dolazi i narušava savršenstvo muškog rok benda. Da li je ideja za to bila neka Linda ili Joko?
Hoću da kažem da se definitivno, potpuno protivim ideji da žena može da dođe i da upropasti muški bend. Mislim da je nedavno Pol Makartni rekao: „Ne, nema to nikakve veze sa Joko Ono.“ Znate, ne možete poremetiti bend koji nema mnogo problema.
A kada sam završila knjigu i kada sam pogledala šta sam napisala, bila sam ponosna što vidim da su Dejzi i Bilijeva žena, Kamila, i klavijaturistkinja Karen, pa čak i Simon, Dejzina najbolja drugarica, veoma jake žene, koje su različiti tipovi žena, koje se ne vrte oko, niti su u senci, priče o pretežno muškom bendu.
Veoma mi se dopalo kada je Karen priznala da se oseća kao da mora da potiskuje svoj seksepil da bi bila uspešna, i da joj je Dejzi istovremeno impresivna i odvratna...
Pretpostavljam da me opseda ideja da postoji samo jedan način da žene uspeju. Kada ste u muškom svetu – kao što su one – možete uspeti tako što ćete biti Karen i reći: „Znate šta, izgledaću bespolno koliko god je to moguće, tako da moj pol ne bude problem.“ A možete biti kao Dejzi i reći: „Biću tačno ono što želim da budem i svoje telo ću predstavljati onako kako želim, a ako vam to smeta, to je vaš problem.“ Mislim da smo često skloni da sagledavamo stvari crno-belo, a nije obavezno tako. Svaki način je pravi način. Sistem je namešten, tako da nemam ništa protiv bilo kakvog rešenja za taj sistem.
Autor: Džeri Portvud
Izvor: rollingstone.com
Prevod: Borivoje Dožudić