Kako je Lizi Benet dolazila do knjiga?

U knjigama Džejn Ostin veoma često se spominju romani i popularna književnost. Ali knjige su u ranom 19. veku bile skupe, a žene baš i nisu ohrabrivane da čitaju. Kako su onda njene junakinje dolazile do knjiga? Književni učenjak Li Erikson otkriva neozbiljne (i ozbiljne) tajne kružećih biblioteka.
 

Iako Erikson primećuje da je „čitanje bilo u modi kada su knjige bile veoma skupe“, kružeće biblioteke nisu bile poput savremenih kakve danas poznajemo. Morali ste da platite kako biste postali član, ali dok su savremene biblioteke zasnovane na potražnji knjiga, Erikson piše da su kružeće biblioteke stvarale potražnju.

Biblioteke, koje su se mogle naći u raznim modernim mestima poput čuvenog Bata Džejn Ostin, pojavile su se kao ogranak knjižarstva. Postale su mesta društvenih okupljanja i ljudi su se učlanjivali u njih čim bi došli na određeno odmorište. Nije tu bila reč samo o knjigama, održavale su se i tombole i društveni događaji, a liste članova služile su kao odličan način da vidite ko se još našao sa vama u istom mestu. Ali ako ste živeli u ruralnoj oblasti, niste imali sreće. Niko nije pokretao ovakve poslove u oblastima gde ne bi mogao da ih naplati.

U to vreme industrijalizacija još uvek nije učinila knjige pristupačnijim, samo su najbogatiji mogli da ih priušte. Erikson ističe da je trotomni roman u to vreme koštao oko 100 današnjih dolara, što čini ogromnu biblioteku gospodina Darsija još seksipilnijom. Tako da je svako ko je mogao da priušti članarinu mogao da koristi kružeću biblioteku i to je postao način na koji su žene sticale znanje, a da nisu morale da traže dozvolu muškarca da koriste njegovu biblioteku i pozajmljuju njegove knjige.

Nije sve u ovim bibliotekama služilo duhovnom uzdizanju: postojala su skladišta za regentske verzije knjiga za plažu. Najpopularniji romani su bili dostupni nekoliko meseci, a onda bi ih zamenila sledeća velika stvar. To je vodilo ka velikoj potražnji za knjigama, a ta tražnja je podsticala veću proizvodnju. Autori su takođe počinjali da pišu razmišljajući o ovim bibliotekama što je dovelo do uspona nekih žanrova, kao što je gotski roman.

Iako ovakve biblioteke deluju kao pravi rudnici zlata, Erikson navodi da su njihovi osnivači često nailazili na probleme sa kojima se sreću i obični čitaoci, i shvatali da ne mogu da priušte velike količine knjiga. Kako bi pokušali da više zarade, često su nudili i luksuzne predmete poput onih za kojima je Lidija Benet „potpuno ludela“. Bili su to predmeti od papira, pudrijere i ukrasi koji su privlačili pažnju dama.

U to vreme, ove biblioteke je bilo lako ismevati kao mesta na kojima su žene lakomisleno uživale u slobodno vreme. Navodi se i da su mnogi gledali s visine na članice, ali kako Erikson navodi: „Moramo da priznamo, ako ništa drugo, da su čitaoci i njihove biblioteke podstakli Ostinovu da napiše svoje romane.“ A samo to je i više nego ozbiljno dostignuće.

Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Dragan Matković