Iako nam je
Elif Šafak poznata po romanima u kojima obrađuje važne političke i savremene teme i goruće probleme u društvu, ovoga puta nam se obraća kratkim esejom koji se velikim delom bavi podelama u modernoj političkoj i kulturnoj debati i očiglednim odbijanjem svih strana da saslušaju suprotstavljena gledišta. Ona osuđuje trenutnu klimu netolerancije, cenzure i slepe moralne sigurnosti. Pitanje koje se postavlja sve češće u današnje vreme jeste kako je moguće da u doba informacionih tehnologija i društvenih mreža većina ljudi ima utisak da ih niko ne čuje i da nemaju glas. Sve veći izazov postaje pobeći od jednoumlja koje nas ne podstiče na nova saznanja već na agresivno ponavljanje koje može biti opasno jer ne vodi do konstruktivne razmene mišljenja već dobijamo efekat staklenog zvona.
Priče nas spajaju, a one neispričane nas razdvajaju. Sazdani smo od priča – od onih što su se zbile, od onih što nam se u ovom trenutku zbivaju i od onih koje postoje samo u našoj mašti, satkane od reči, slika, snova i beskrajnog čuđenja svetu koji nas okružuje i tome kako funkcioniše. Neulepšane istine, najskrivenije misli, delići sećanja, nezaceljene rane. Ne biti u mogućnosti da ispričaš svoju priču, biti ućutkan i isključen stoga znači biti dehumanizovan. To je udar na samo naše postojanje; navodi nas da posumnjamo u sopstveni zdrav razum, da preispitujemo validnost svoje verzije događaja. Izaziva u nama dubok egzistencijalni strah. Kad ostanemo bez glasa, deo nas umre.
U ovom dirljivom osvrtu na probleme koji će se u budućnosti samo umnožavati ako nešto ne preduzmemo, autorka daje jedno od mogućih optimističnih rešenja za situaciju u kojoj smo se našli kao društvo i poziva da ne potcenjujemo moć književnosti i priča. Književnost može da podstakne demokratiju i uzajamnu empatiju i da osnaži našu veru u bolje sutra. Ona i sama kaže da je ova knjiga proizvod izolacije tokom pandemije, kada je pokušala sama sebi da odgonetne pitanja koja su je mučila.
Imamo sav neophodan alat da iznova izgradimo svoje društvo, da promenimo način razmišljanja, da ispravimo nejednakost i ukinemo diskriminaciju, i da biramo pravu mudrost umesto delića informacija, da biramo empatiju umesto mržnje, da biramo humanizam umesto tribalizma, ali nemamo mnogo vremena niti prostora za greške jer gubimo našu planetu, svoj jedini dom. Nećemo se posle pandemije vratiti na ono kako je bilo pre. I ne treba. „Što zovemo početkom jeste često kraj… Kraj je odakle krećemo.“
Obavezno pročitajte ovaj manifest koji je relevantan za vreme kada se suočavamo sa mnogo negativnih emocija, od anksioznosti, straha i nesigurnosti, do besa i frustracije. Sada je najvažnije da se uvidi značaj svih naših emocija i da se potrudimo da ih kanališemo u nešto konstruktivno za dobrobit nas i naše šire zajednice.
Uskoro možete očekivati i novu knjigu Elif Šafak „The Island of the Missing Trees“, koja se upravo prevodi. To je roman koji se bavi brojnim temama koje su autorki veoma značajne – amnezija, pamćenje, porodične i kolektivne traume, pričanje o prošlosti bez posledica, pronalaženje načina za nastavak sa životom, ali i razumevanje značaja prošlosti i razumevanje okoline.
Autor teksta: Dunja Lozuk