Kao voda za čokoladu

Svi nabrojani promašaji mogu se izbeći sasvim jednostavno – na vatru se stavi tabla čokolade sa vodom. Što se količine vode tiče, potrebno je nešto malo više nego što staje u sud u kojem treba da provri. Kada voda baci prvi ključ, skloni se s vatre dok se čokolada sasvim ne rastopi, a zatim se muti dok se potpuno ne sjedini s vodom. Zatim se ponovo vrati na plotnu. Kada počne da vri i hoće da prekipi, skloni se s vatre. Onda se ponovo spusti na plotnu dok treći put ne provri. Tada se sasvim skloni s vatre i ponovo muti. Zatim se i taj ostatak dospe i služi zajedno s penom. Može se koristiti mleko umesto vode, ali se u tom slučaju pusti da proključa samo jednom, a zatim, kada se spusti na plotnu po drugi put, treba mutiti da ne bi bila previše gusta. Čokolada spravljena na vodi lakše se vari nego ona sa mlekom.

Kao voda za čokoladu Laure Eskivel već samim svojim naslovom kreće da golica čula. Svako od dvanaest poglavlja, nazvanih po mesecima u godini, počinje tradicionalnim meksičkim receptom koji evocira događaje iz života junakinje Tite. Ona oduvek intimno oseća mističnu i sveprožimajuću moć koju ima spremanje hrane. Rođena u kuhinji, još u detinjstvu ovladava kulinarskim veštinama pomažući porodičnoj kuvarici Naći. Tajni sastojak njenih jela su suze koje nemilice teku, bile one radosnice ili izazvane tužnim događajem. U zavisnosti od toga kako se oseća dok priprema jelo, ono će imati različit efekat na one koji ga konzumiraju. A baš zato što tako intenzivno i duboko oseća sve oko sebe, životi njenih ukućana su pod nepredvidivim uticajem njene kuhinje.

Od Tite, najmlađe od tri ćerke u porodici, tradicionalno se očekuje da se ne uda i da ostane uz mama Elenu, brinući se o njoj do smrti. Fatalna zaljubljenost koja se desi između komšije Pedra i nje biće katalizator dešavanja u porodici De la Garsa. Pedro ne može da bude sa Titom, pa se ženi njenom sestrom Rosaurom da bi joj ostao blizu. Dok mesi svadbenu tortu za Pedra i svoju sestru, Tita neutešno roni suze u fil. Sve zvanice na venčanju doživeće trovanje nakon što probaju dezert, svedočeći monumentalnosti njene tuge.

Mama Elena je surovi matrijarh sa obe noge toliko čvrsto na zemlji da se ne može naterati da kroči ni na kućne stepenice – posledica iracionalnog straha od visine. Ovo je samo jedna u nizu izuzetno suptilnih ironija kojima autorka naglašava nedoslednosti u karakterima porodičnih autoriteta, protivrečnosti svojstvene svim roditeljima. Tita je tako čulna i puna života da je sputava i sama pomisao da se svede na puka očekivanja svoje majke, čitavo njeno biće se opire poretku koji joj je nametnut, a to se poput vatrometa ukusa manifestuje kroz hranu koju sprema. Mama Elena možda može neustrašivo da se suprotstavi naoružanim vojnicima meksičke revolucije i pogledom natera generale da ustuknu, ali pred Titinom odlučnošću je nemoćna. U sukobu dve volje gde nijedna nema nameru da popusti, čak ni velike porodične tragedije – poput smrti Rosaurinog i Pedrovog sina – ne donose pomirenje. Tita tone u gotovo katatonično stanje zbog vesti o smrti svog sestrića, kog je dojila kad se ispostavilo da Rosaura nema mleka, i mama Elena odlučuje da je smeste u mentalnu ustanovu. Doktor Džon koji u Titi intuitivno prepoznaje sve ono što ona ne može da verbalizuje u stanju akutnog bola, odlučuje da je ne odvede u ludnicu, već joj pruža utočište u sopstvenom domu. Na taj način započinje proces zaceljenja i u Titi ponovo polako počinju da teku sokovi koji pokreću živote ljudi oko nje. Koristeći metaforu sa kutijom šibica, koje ako se ne koriste, upijaju vlagu i s vremenom uopšte ne mogu da se upale, Džon uspeva da dopre do Tite i njen unutrašnji plamen se ponovo razgori. Vatra će do kraja ostati jedan od ključnih simbola romana, bilo da je u pitanju fizička ili unutrašnja. Naši junaci će goreti u obe.

Nakon smrti majke, Tita će u pismima koje pronađe saznati da nije jedina žrtva zabranjene ljubavi u svojoj porodici. Sudbina tri sestre De la Garsa, svaka tragična na svoj način, podsetnik je na sužene mogućnosti žena u patrijarhalnim sredinama i posledice neprihvatanja nametnutih uloga. Odbijanje devojke da se povinuje roditeljskoj volji češće je značilo odricanje od ćerke nego prihvatanje njenih želja, naročito kada su one podrazumevale obrazovanje ili supružnika po sopstvenom izboru.

Rastrzana između želja i stvarnosti, Tita će ispuniti živote svojih voljenih neverovatnom punoćom ukusa hrane koju sprema i snagom svoje ljubavi i privrženosti. Nisu je zaobišli vekovni usudi ženskog roda, ali je podsećanjem na kratke trenutke ekstaze koje je doživela nalazila smisao u svakom sledećem danu, baš kao i njena majka i generacije žena pre nje.

Iz stranice u stranicu obuzimaće vas osećaj da ste uronili u tople, mekane grudi matrijarhata, osetićete dobro poznati miris zaprške iz bakine kuhinje, čućete zvuk vatre iz starog šporeta i klokot mleka koje samo što ne iskipi. Baš kao i prokletstvo, kuhinjske veštine se prenose sa kolena na koleno. Titina unuka je ta koja pripoveda priču o svojoj baba-tetki, od koje je ostala samo sveska s receptima. I nije joj jasno zašto joj božićna savijača ne ispadne kao njenoj mami (kad sve uradi po receptu!), možda zato što toliko plače dok seče luk, baš kao što kažu da je to činila Tita.

Autor teksta: Ivana Veselinović