Kim Mišel Ričardson: Strah sputava priču

Mlada neprilagođena devojka suočava se sa nedaćama, koje je donela Depresija, tako što raštrkanom stanovništvu u Kentakiju raznosi na konju magične predmete – knjige. Najnoviji roman „Bibliotekarka iz Kentakija“, autorke Kim Mišel Ričardson, inspirisan je hrabrim ženama iz Projekata konjskih biblioteka. U ovom intervjuu autorka govori o inspiraciji za pisanje romana o protagonistkinjama na tovarnim konjima, neverovatnom opsegu istraživanja koje je obavila (koje je otpočelo pet godina ranije) i šta se nada da će čitaoci njenog najnovijeg istorijskog romana izvući kao pouku.

Ovaj roman je temeljno i duboko zasnovan na istorijskim činjenicama. Na prvu loptu, kao čitalac, pomislila sam da ste izmislili Plave ljude iz Kentakija jer se čine zaista neverovatnim, ali likovi Kasi Meri Karter i njene porodice zasnovani su na stvarnim ljudima koji su patili od retkog oblika bolesti krvi koji se zove metemoglobinemija. Možete li nam nešto više reći o tome kako ste saznali za Plave i zašto ste se odlučili da oni budu u centru priče vašeg romana?

Za njih sam odavno saznala i prirasli su mi za srce kada sam shvatila koliko su se prema njima loše ophodili. Želela sam da im dam glas, da se o njima pročuje jer je njihovo medicinsko stanje dugo bilo predmet predrasuda, nerazumevanja i zanemarivanja.

Roman se takođe oslanja na istorijske činjenice kada su u pitanju bibliotekarke koje su na konjima raznosile knjige. To su uglavnom bile žene koje su ih raznosile po zabitima Apalačkih planina. Šta vas je inspirisalo da jedna od tih bibliotekarki bude glavna junakinja?

Ove hrabre žene nisu ranije bile prikazane u književnosti, sa izuzetkom nekoliko fenomenalnih knjiga za decu, a zaslužne su za jedan deo istorijskog nasleđa žena, iako su mala fusnota u istoriji. Njihova hrabrost i posvećenost opismenjavanju najsiromašnijih kutaka Amerike – brdovitog predala istočnog Kentakija – u jednom od najkrvavijih perioda istorije zaslužile su mnogo više prostora u književnosti. Osetila sam se počastvovano da budem ta koja će ispričati njihovu priču. Ne prođe jedan dan a da ne osetim neverovatnu zahvalnost što mi se ukazala prilika da predstavim ove neustrašive bibliotekarke na konjima, i Plave iz mog rodnog Kentakija.

Roman počinje scenom koja neke čitaoce može šokirati (i kojoj se ponovo vraćate pred kraj knjige). Da li vas je brinulo da ovakav početak može biti previše za neke čitaoce?

Imala sam tri ili četiri verzije uvodne scene, ali smo na kraju moj izdavač i ja odlučili da je ovakav početak najiskreniji i najautentičniji, i da će dati pravi ton ovoj knjizi. Sve ostalo bilo bi neiskreno. Većinu pisaca koje poznajem opseda razmišljanje o tome šta bi se čitaocima moglo svideti ili ne. Ali takav strah sputava priču. I kao što mi je dragi prijatelj, takođe pisac, jednom rekao, i najmanja doza straha je poput kapljice tečnosti iz kanalizacije u galonu sveže izvorske vode. Jedna kap, najmanja trunka, uništava celokupni rad.

Dok ste pisali ovu knjigu sproveli ste neverovatno obimno istraživanje. Kako je izgledao taj proces?

Istraživanje sam započela pre skoro pet godina kada sam počela da prikupljam svaku moguću informaciju o bibliotekarkama na konjima – zatrpala sam se starim novinama, slikama, istorijom, arhivskom građom, i slično. Nebrojeno sati sam posvetila Ruzveltovom Dogovoru o novom poslovanju (New Deal) i WPA programima, ali sam sprovela i dosta intervjua. Hiljade sati sam potrošila na izučavanje svega i svačega – od flore i faune, preko folklora do hrane, sve do starih tradicija autohtonih regiji Apalčkih planina. Druga istraživanja odvela su me do rudarskih gradova i njihove istorije, razgovora sa doktorima, hematolozima od kojih sam naučila o urođenoj metemoglobinemiji, kao i do izučavanja protivpožarnih osmatračnica i njihovog istorijata. I na kraju, tokom ove izuzetne i katkad lude avanture, uspela sam da padnem, slomim ruku, dok se moj muž zarazio lajmskom bolešću. Sve to u ime istraživanja!

Vaša knjiga se snažno poziva na istorisjku građu, ali ipak je delo fikcije. Kako kao pisac uspevate da prikažete verno prošlost a da pritom stvorite ubedljivu i primamljivu priču?

Ostati veran prošlosti podrazumeva da se autentične činjenice ukrštaju u uverljiv narativ i šarenoliku plejadu likova. Često je cena za to veći broj verzija rukopisa, gde u pomoć pristiže oštro oko mog sjajnog urednika.

Živite u Kentakiju, i radnje svih vaših romana su tu smeštene. Jedna od stvari u kojoj sam posebno uživala u romanu „Bibliotekarka iz Kentakija“ jeste specifična lokacija. Zbog čega mislite da vam Kentaki pruža toliku inspiraciju?

Stanovnici Kentakija su veoma kompleksan i ponosit narod. Zemlja je brutalna i prelepa, prepuna misterije, folklora, tradicije, tajni i veoma bogate istorije iz kojih je zaista lako crpeti inspiraciju.



Zajednica koju opisujete u romanu je izolovana i osiromašena. Šta se promenilo, a šta ne, za ljude koji žive u Apalačkim planinama od 1930-tih na ovamo?

Nažalost, nije se mnogo toga promenilo. Moglo bi se reći da je stanje još gore. Neki od njih žive bez pristupa čistoj vodi za piće i u neprekidnoj krizi godinama.

Kasi Meri – iliti Plava – imala je težak život. Ona je žena, i to siromašna, koju diskriminišu zbog boje kože. Iskusiće trenutke ogromne tuge i traume, ali se ne prepušta samosažaljenju ili potpunom očaju. Kako joj uspeva da održi nadu i osećaj svrhe uprkos mnogim nedaćama koje su je zadesile?

Kasi Meri je odvažna i odlučna žena, kao i druge žene koje su bile bibliotekarke na konjima tokom Velike depresije. Izborila se sa mnogim stvarima, počevši od surovih vremenskih prilika, nepoverenja, opasnih predela i ekstremnog siromaštva, i to tokom najkrvavijeg istorijskog perioda. Ove posvećene bibliotekarke bile su zahvalne na prilici da pomognu u širenju pismenosti i shvatale su značaj ovog pionirskog projekta za bibliotekarstvo.

Ne ustručavate se u opisu teskoba života glavne junakinje i ostalih likova, jer u ovom romanu se krije mnogo teskobe. Ali tu su i trenuci dobrote i ljubaznosti. Da li vam je predstavljalo izazov da spojite mučne trenutke sa onima u kojima se krije nada?

Jeste, bilo je izazovno i ne toliko jednostavno putovanje, ali takav je bio i sam taj istorijski period, pa mi je bilo veoma važno da ga prikažem iskreno. Iako mnogi umiru od pelagre i bolesti od kojih oboljevaju rudari, knjige koje Kasi Meri donosi stanovnicima zabačenih mesta pravi su lek za dušu – one im menjaju život i time su dokaz moći pisane reči.

Kasi Meri je glavna junakinja, ali tu su i veoma živopisni sporedni likovi poput Ar-Sija Kola, pripadnik vatrogasne straže i Kvini, Afroamerikanka i bibliotekarka Konjskih biblioteka. Da li vam je neki od junaka posebno prirastao za srce ili o kome ste posebno uživali da pišete?

Svi su mi podjednako dragi: mlada i nedužna Andželina, stražar Ar-Si i slabovida Loreta – mnogo ih je da bih mogla da izaberem jednog. A tu je i Junija, zaštitnica Kasi Meri. Začudo, primetila sam da je mnoga srca osvojio lik žilave, matore mule o kojoj mi stižu zabavna i slatka pisma čitalaca.

Još jedan intrigantni lik je lik doktora. Ima komplikovan odnos sa Plavom koji povremeno deluje izrabljivački. Možete li nam reći nešto više o tome kako je nastao, o njegovom motivu da pomogne Plavoj i o tome kako se njegov lik razvija tokom romana?

Doktor je komplikovan čovek, i isprva možemo da vidimo da je njegov motiv da pomogne Plavoj samo da bi napredovao u medicinskoj zajednici. Potom uviđamo kako se njihov odnos postepeno razvija da on počinje da štiti Plave i zalaže se za ljudskiji odnos prema njima.

Roman „Bibliotekarka iz Kentakija“ je istorijski, ali mnoge teme – kao što su posledice rasizma i predrasuda, i nesreća nasleđa generacijskog siromaštva – i dan-danas su relevantne i važne. Šta se nadate da će čitaoci izvući kao pouku?

Takvo siromaštvo i marginalizacija nisu nužno pitanja ekonomije, politike ili društva, koliko ljudskosti, s kojima je najbolje pozabaviti temeljnim uključivanjem u živote ljudi koji pate zbog toga. Teksašanka i bibliotekarka je to najbolje sumirala u kritici ovog mog romana: „Nakon što sam sklopila poslednju stranicu, prepoznala sam u sebi želju da budem ljubaznija, saosećajnija, tolerantnija i milosrdnija.“

Roman jasno šalje poruku da moć knjiga i čitanja leži u tome što mogu promeniti ljudske živote. Koji su to pisci i književna dela ostavili najjači utisak na vas tokom proteklih godina?

„Šarlotina mreža“ autorke E. B. Vajt je remek-delo koje je zadovoljilo moju ljubav prema prirodi i životinjama. I svaki put kada je čitam ja naučim nešto novo. Počinje veoma hičkokovskom rečenicom: „Gde će tata sa onom sekirom?“ koja je nadalje „dopletena“ magičnim stihovima, „prasencetovov“ čarolijom i bezuslovnim prijateljstvom. Kakva knjiga!

Ima toliko talentovanih pisaca, pa je izbor zaista težak. Ali Harijet Simpson Arnou, Džon Foks mlađi, Gvin Hajman Rubio i Volter Tevis neki su od mojih omiljenih pisaca poreklom iz Kentakija, čija su dela nezaboravna. Svaki od njih oživljava na stranicama bogate, živopisne prizore, predivno ispripovedane priče i zadivljujuće istančanu prozu.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno istražujem temu o kojoj je prerano da govorim, ali mogu da potvrdim da će radnja ponovo biti smeštena u Kentaki, a da će junaci biti intrigantni i šarenoliki.

Autor: Megan Eliot
Izvor: bookreporter.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Leigh Photography