Klasici vs. savremenici

Da li treba da čitate klasike ili savremenu književnost? Svi se kunu u Dostojevskog, a čitaju njegove redove kao svetinju, što će reći šturo i retko, da ne skrnave visoku umetnost, koja ionako nije dostupna za razumevanje smrtnicima. Kvazielitisti izvlače velika ruska imena iz rukava da bi ispali načitani u društvu. Takođe, savremena književnost nije prošla sud vremena, pa je samim tim uglavnom podložna trendovima i trivijalnostima koje naše, ne baš uzvišeno vreme nosi.



Ili pak neko čita samo ono što Njujork tajms, Sandej tajms i druge relevantne liste izbacuju, što preporučuju face poput Baraka Obame ili Opre Vinfri, ili čitaju dobitnike prestižnih nagrada: kod nas Ninove nagrade, a u svetu recimo Bukera, Pulicera i naravno Nobela.

I dok se tako gađamo stereotipima, zapravo govorimo o elitistima – onima koji čitaju samo „provereno“ i onima koji čitaju samo „popularno i relevantno“. I ako ostavimo književnu vrednost po strani, evo alternativnog pristupa čitanju koje briše sve pomenute stereotipe i vraća neposrednost i uživanje pa i najozloglašenijim delima.

Ne čitajte klasike kao sveto pismo, tražite u njima ono što je vama relevantno. Jer ono što čini kanon, pored ionako varljive kategorije književne vrednosti, jeste obrada tema koje su bezvremene. Recimo Ana Karenjina već je poslovično omraženi lik kapriciozne žene koja ni sama nije znala šta je htela. Pa ipak, za mene je Tolstoj napravio vanvremeni portret nesrećne žene koja je u obećanju večne ljubavi tražila izlaz iz prilično skučenih mogućnosti za život koje društvo pruža ženi. Ana Karenjina osuđena je da bude neshvaćena u svakom vremenu, kako u svom tako i današnjem, što bi mnogim ženama moglo da bude i više nego važna pouka. 

Svesna sam da će većinu odbiti opširni opisi čuvenih žetvi i pojedinačne melodramatične epizode. To je ono što je duh vremena, što treba „razgrnuti“ da bi se videla svevremena esencija svakog dela koje je prošlo strašni sud vremena. Začudili biste se da vam se i ovo može dopasti kao spisateljski manir jednog vremena ako mu se prepustite, ali to je pomalo i stvar ukusa. Ako pogledamo jedan drugi klasik „Male žene“ Luize Mej Olkot i „zaobiđemo“ (ili ne, ako to volite) veličanje porodičnih vrednosti, što je danak sentimentalnom romanu devetnaestog veka, pronaći ćete i danas začuđujuće modernu pouku da svaka devojčica može da živi kako želi: neka će napustiti snove o tome da će postati glumica da bi se udala za siromašnog učitelja; neka će odabrati da se dobro uda da bi sebi obezbedila udoban život, neka će ostati kod kuće, a neka juriti najluđe snove o spisateljskoj karijeri. Ili, recimo, Prust, koji je po mom mišljenju oličenje modernog senzibiliteta, iako kao da je i u samom naslovu – „U potrazi za izgubljenim vremenom“ – prisutna samosvesna ironija koliko je pravo čitanje jedan mukotrpan i zaludan proces. Za mene, „Jedna Svanova ljubav“ govori o tome da najdublja osećanja mogu da imaju i prilično banalnu motivaciju, čak da postoji izvesna mukotrpna privlačnost u tome što se divimo osobi koja ni po čemu nije vredna našeg divljenja.

Mnogo sam naučila od Prustovih pogleda na umetnost, koja po njemu treba da nam prikaže život na jedan drugačiji način, iz umetnikove vizure,  i time obogati inače prilično mukotrpno bivstovanje na ovoj planeti. Iako godinama nije napuštao svoj dom, u njegovim tomovima ima više života nego u prilično monotonoj svakodnevici koja nas zamara repetitivnim i sumornim navikama i radnjama.

Sa druge strane, mene i otkačena „Kupoholičarka“ Sofi Kinsele, koja je ozloglašena predstavnica žanra čiklit, može svašta da nauči – recimo da sebe shvatam manje ozbiljno, i da se svojim malim ludorijama oko kojih lomim glavu na kraju dana dobro nasmejem. Jedan drugi čiklit, „Kaktus“ Sare Hejvud, uči kako da pokazujemo svoju ranjivost u vreme idolopoklonstva pomalo monstruoznim figurama javnog života koje glorifikuju veru u sebe i čelično samopouzdanje. Dok sam čitala Doli Olderton i njen memoar „Sve što znam o ljubavi“, neprekidno sam se čudila kako njen život iz predgrađa Londona nalikuje mom u Srbiji: obe smo prve momke tražile na MSN-u a da ih nikad nismo upoznale uživo (ili kad jesmo, bolje da nismo), obe robujemo naivnim trendovima u ishrani i fitnesu iako smo sposobne da u dva koraka razobličimo bilo koju teorijsku postavku, ideološku zabludu ili religijsko uverenje. „Jedi, moli, voli“, sada već kultna knjiga Elizabet Gilbert, za mene predstavlja simbol toga koliko naše vreme čezne za dubljim duhovnim utemeljenjem, pa naseda na alternative religioznom osećanju koje ipak mora da prođe kroz matricu sveprisutnog konzumerizma: zapucaćemo na Daleki Istok ne bismo li se produhovili na egzotičnim destinacijama koje su dostupne samo malobrojnima i bogatima.

Ako ste se umorili od toga da čitate moja shvatanja o čemu govore neka od naših omiljenih dela, prestanite sa čitanjem ovog članka i bacite se na nešto što vam se zaista čita. Čitajte ono što komunicira sa vama, pa bila to trendovska ili najtvrđa kanonska književnost. Čitajte široko, manite se predrasuda i elitizma, i ne robujte tuđim listama. Život je previše kratak da biste čitali za druge, a lepota našeg vremena je što se zaista mogu čitati paralelno Prust i Kupoholičarka. Začudili biste se koliko sličnosti mogu da pronađem između ta dva dela.

Autorka tekst: Nevena Milojević