Klub radosti sreće: majke i njihove ćerke

Svi smo pomalo oguglali na to šta nam majke govore. Pa ipak, možda će nam pridike koje više i ne čujemo jednom spasti život?

Četiri Kineskinje koje su posle Drugog svetskog rata odbegle u Ameriku decenijama su se sastajale jednom nedeljno i igrale madžong. Svaka je za sobom ostavila priču svog života, bogatstvo, ljubavnike i nerazrešene sukobe, i sudbinu koja je zamislila da ih neumoljivi mehanizam istorije zdrobi. Otišle su u Ameriku i susrele se sa američkom kulturom i ekonomijom šezdesetih u ekspanziji. Pa ipak, iako su njihove porodice ostale dobrostojeće i čvrsto se držale zajedno i u imigraciji, one se nikad nisu integrisale do kraja, uvek pomalo strankinje, kao da je jedan delić njihove duše ostao u matici. Partije madžonga bile su njihovo utočište od zahtevnog svakodnevnog života i svih nesuglasica sa svetom oko sebe, ali i onim najbližima koje su izgubile u prevodu.

Radnja knjige počinje kada ćerka jedne od četiri članice Kluba radosti sreće koja je preminula, Đing Mei Vu, zameni svoju majku u klubu. Tu je odjednom dobila uvid u jedno starije viđenje sveta po kojem je živela njena majka. Ne, nije njena majka samo bezdušno kritikovala svoje prijateljice, muža pa i nju. Njena kritičnost bila je odraz ljubavi.

Postoji u ovoj knjizi mnogo neobičnih scena koje ćete iznova iščitavati da biste ih razumeli. Kako je Jing Jing Sent Kler mogla da ubije svoje dete, čak iako je to bio jedini način da povredi svog lošeg muža? Šta znači kada An Mei kaže da je svaka žena u njenoj porodici stepenik, koji vodi gore ili dole, ali uvek u istom pravcu? Kako je Vejveri Džong, juniorska prvakinju u šahu, izgubila sve svoje šahovske sposobnosti, jedinu svoju veštinu koja joj je davala samouverenost, kada ju je majka otrovala skepsom jer je izneverila drevnu mudrost kojom ju je naučila – da najjači se vetar ne vidi? Kako su preživele bliznakinje koje je majka Đing Mei Vu ostavila u polju bežeći pred invazijom Japanaca? Ili kako je majka An Mei odsekla meso sa svoje ruke da bi skuvala supu za ozdravljenje svoje majke?

Kada je ćerka Lindo Džong poželela da ode na medeni mesec u Kinu, plašila se da će pomisliti da je jedna od njih i da joj neće dati da se vrati u Ameriku. Lindo joj odgovara da nema potrebe za brigom; čak i da ne progovori, po načinu na koji hoda, po tome kako se nosi, znaće da nije jedna od njih. To je ćerku uvredilo i nabacila je na lice „kiseo američki osmeh“. U ovoj sceni opisano je šta je godinama produbljivalo jaz između majki i ćerki. Kao što i naziv „Klub radosti sreće“ pokazuje da i jezik kojim su majke govorile – nepravilna verzija engleskog jezika u koju su unele kineska leksička pravila – očitava nesigurnu poziciju između dva sveta, tako se između ovih majki i ćerki isprečio ne samo generacijski nego i jezički i kulturološki jaz: ćerke koje su odgajane u novom svetu Amerike šezdesetih, a majke u drevnoj kineskoj kulturi.

U mnogim pričama postavke i okolnosti su svakodnevne i slične onima koje smo navikli da gledamo na filmovima, ali i u svojoj realnosti, a pripadaju zapadnom kulturološkom korpusu: neuspešan brak, ćerka koja želi da zadovolji očekivanja svoje majke, očajna zaljubljena žena, nesiguran put do profesionalnog ostvarenja. Ali obrti su sasvim neočekivani i pripadaju kulturnoj matrici koju manje poznajemo i koja ima svoju neočekivanu logiku. Ponekad, da bismo izašli na kraj sa modernim sukobima i problemima, potrebno je ono nešto drevno što je ukorenjeno u čoveku sa Istoka.

Prošle godine obeležena je tridesetogodišnjica originalnog američkog izdanja knjige Ejmi Tan. „Klub radosti sreće“ uvršćen je u Pingvinove klasike, a odavno je jedna od najvoljenijih knjiga u Americi. Snimljen je i čuveni istoimeni film iz 1993. Americi, ali i svetu, ovom knjigom su objašnjene te uvek pomalo drugačije Azijke koje žive sa svima nama svakodnevno. Međutim, ono što najviše čini „Klub radosti sreće“ fenomenom popularne kulture jeste što je to jedan od retkih romana koji uspevaju da jednostavno i duboko pišu o stvarima koje se dešavaju između dva sveta, u jazu  između kultura, jezika i nasleđa.
 
Autorka teksta: Nevena Milojević