Knjige neće umreti

Knjiške moljce s vremena na vreme obuzima sumnja da će budućnost ugroziti njihov hobi. Na Kodeks Hakatonu, konvenciji čiji učesnici provedu dinamičan vikend osmišljavajući tehnološke alatke za čitanje knjiga, posmatrala sam programere kako postrojeni na pozornici bez prestanka pokušavaju da pronađu potencijalne finansijere za svoje projekte. „Uber za knjige“ – transportni servis koji bi istog dana dostavio čitave tomove knjiga na vaša vrata. „Fitbit za knjige“– aplikacija koja će blokirati dolazne pozive i slati vam podsetnike da se vratite čitanju. Taj knjiški „merač koraka“ u stvarnosti radi na sledeći način: „U šetnji ste gradom i odjednom telefon oglasi zvuk za obaveštenje. Ali umesto da to bude obaveštenje sa Tvitera ili preporuka za neki restoran, saznaćete da prolazite pored mesta značajnog za književnost.“ To me je odmah podsetilo na turističke vodiče iz 19. veka koji su pored ilustracije Alpa imali i Šelijeve citate – knjiga je oduvek bila sredstvo za zbližavanje svetova.



Neki od projekata počivaju na decenijama starim idejama o poboljšanju čitalačkog iskustva, a koje se tokom godina nisu pokazale kao praktične ili jednostavno nisu zaživele. Jedna od njih je vooks (knjige koje gledamo, pandan današnjim vlogovima). SubText nudi digitalizovana književna dela sa beleškama i slikama; BookPlaylist reprodukuje pozadinsku muziku dok čitate. A opet, stiče se utisak da štampanim izdanjima nije potrebna nadgradnja: neki od ovih projekata samo su bleda kopija funkcija koje štampana izdanja oduvek imaju.

Međutim, jedan „problem“ jeste rešen – elektronske knjige su makar večne. Možete ljubav prema čitanju posmatrati kao očuvanje prošlosti kojoj preti nestanak, a možete uzeti u razmatranje i podsticajnija maštanja – zamislite kakva sve budućnost čeka vašu omiljenu knjigu.

Teofil Gotje je 1835. godine u svom romanu „Gospođica De Mopen“ tvrdio da „novine ubijaju knjige, kao što su knjige ubile arhitekturu“. Gotje je ovim čak nadmašio Igoovog „Zvonara Bogorodičine crkve“, u kom smo čitali o đakonu koji brine da će knjige „ubiti“ katedralu, ali smo saznali i da se prodavci knjiga žale na štamparije zbog kojih će pisarski zanat prestati da postoji. Ovaj roman napisan u 19. veku, svedoči o događajima koji su se zbili samo četvrt veka pošto je Gutenberg odštampao prvu Bibliju, nakon čega je pisarski zanat pretrpeo promene.

Pisci naučne fantastike imali su i veoma živopisan niz novotarija na umu: „fonografske“ snimke (Library Journal, 1883), „telefonske propovedi“ (Edvard Belami, 1887), Herbert Džordž Vels udahnuo je život „Brbljajućoj mašini“ koja, kao što i njen naziv sugeriše, priča (1899), mikrofilmski „kalemovi za čitanje“ (nekadašnje filmske rolne) stigli su nam od Oldosa Hakslija (1932), a Rej Bredberi (1948) je pisao o „kalemovima koji su projektovali knjige na platno“. Francuski bibliotekar R. Balme imenovao je 1885. „mašine koje šapuću“ i „metalne automatske kutije“ čija imena neverovatno podsećaju na audio knjige. Korisnici ovih izuma „stavili bi mašinu u šešir, a žicama bi se zvuk preneo do korisnikovog uha“. Pored toga što se oči ne bi naprezale, ove „mašine koje šapuću“ pomogle bi da se „istovremeno poboljša i fizičko i mentalno zdravlje“. A s obzirom na to da bi im obe ruke bile slobodne, žene bi mogle da peru sudove dok čitaju (slušaju). „Ovaj izum bi na trijumfalan način rešio i problem visokog obrazovanja za žene.“

Što više izuma, to više mogućnosti za ljude: u budućnosti želimo biblioteke koje neće zauzimati mnogo mesta u kući. Luj-Sebastijan Mersije, vizionar iz doba prosvetiteljstva, predvideo je da će 2440. godine sve knjige iz Kraljevske biblioteke biti svedene na jedan jedini tom. Kao što su hemičari uspeli da destiluju esencije neke biljke, u budućnosti će izdavači, objasnio je Mersije „uspeti da hiljade i hiljade tomova knjiga sačuvaju u malom formatu“.

Pokazalo se da je Mersije imao pravo, barem kada je suština njegovog predviđanja u pitanju: budućnost ne leži u tome da sve učinimo većim, već je poenta u tome da informacije budu kompaktne, sažete. Stanislav Lem, poljski pisac fantastike, izneo je 1961. godine ideju o izumu koji je sličan današnjim elektronskim čitačima knjiga. Suština je bila da se celi redovi polica sa knjigama „stave“ na jedno mesto, a da pritom postoji i mogućnost štampanja (što je danas najnormalnija pojava).

Četiri godine kasnije, „Dina“ Frenka Herberta donela nam je Bibliju štampanu za svemirske putnike. Ona je štampana na vlaknastom papiru, tekst se može uvećati, a knjiga ima i svoje elektrostatičko punjenje. A najvažnije je to da njenih skoro hiljadu i osamsto stranica zauzima manje prostora nego dva spojena prsta!

Čak i oni pisci čija je mašta prednjačila u zamišljanju izuma za čitanje i čuvanje teksta, nisu mogli da zamisle da će ostaci tih ideja preživeti sve do današnjih dana. Uoči Prvog svetskog rata, jedan satiričar je pokušao da predvidi dan u prosečnom domaćinstvu krajem dvadesetog veka:

Neko je pokucao na vrata, a mladi su spuštajući se pokretnim stepenicama do vrata, očekivali da je stigla njihova isporuka knjiga koju je svakog jutra dostavljao avion javne službe. Vratili su se razočarani, jer je to ipak bila isporuka svežeg mleka. „Vi mladi, ne znate šta su muke. Kada sam ja bio momak davne 1913, ustajao sam u devet sati ujutru kako bi otišao do Karnegijeve biblioteke i uzeo knjigu”, rekao je njihov stari ujak.

Ako verujete da su konstantna poboljšanja ovog ili onog uređaja oblikovala čitalačko iskustvo, onda pitanje koje treba postaviti nije da li čitamo štampane knjige ili to radimo na elektronskom čitaču (ili na nekom do sada neizmišljenom uređaju), već je glavno pitanje kako smo za tu knjigu saznali, odnosno, da li je bilo određene interakcije sa drugom osobom zbog koje smo poželeli da knjigu pročitamo.

Na koji god način da „čitate“ knjige, zaista verujem da će jedinstveno iskustvo uranjanja u knjiški svet preživeti ako, i samo ako, čitaoci nastave da pronalaze vreme i mesto kako bi razmenili mišljenja o pročitanom delu.

Autor: Lija Prajs
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Nataša Đuričić