Sreća, neka čitalac zna, ima mnogo lica. Putovati je, verovatno, jedno od njih. Predajte svoje cveće brizi onoga ko će znati da ga čuva i krenite. Ili nastavite put. Nijedno putovanje nije konačno.
U svom prvom pohodu na Lisabon svuda sam nemilice vukla
Putovanje kroz Portugaliju Žozea Saramaga (što nije zanemarljiv poduhvat, knjiga ima bezmalo 600 strana). Nekoliko stranica ovde, nekoliko stranica onde – u avionu, po barovima, u prevozu, pred spavanje – sve u nadi da ću na neki volšeban način uspeti da prokljuvim ljude i običaje za tih nekoliko dana koje sam imala pred sobom. U međuvremenu sam shvatila da je sâm autor na početku knjige ponudio rešenje. Iako se naredni redovi odnose na putovanje kroz zemlju u kojoj je rođen i živeo, njima se može voditi svaki putnik namernik kada se nađe na nepoznatoj teritoriji:
Ovo putovanje kroz Portugaliju zapravo je jedna priča. Priča jednog putnika o unutrašnjem putovanju na kome je bio, priča o putovanju koje je provelo jednog putnika kroz sebe samog, priča o putovanju i o putniku sjedinjenim u poželjnom stapanju onoga ko vidi i onoga što je viđeno, ne uvek miroljubiv susret subjektivnosti i objektivnosti. Potom: sudar i prilagođavanje, prepoznavanje i otkrivanje, potvrđivanje i iznenađenje.
Putovanje kroz Portugaliju
Svako putovanje je pre svega unutrašnje iskustvo. Kada jednom shvatite da baš ne morate da čekirate svaku stavku sa Trip Advisor top-lista, da možete da se vratite u mali oronuli bar na ćošku bez bojazni da ćete propustiti neko novo, neverovatno mesto, da je u sasvim u redu ako vam se ne ulazi u svaki muzej u gradu (jer ni u svom niste otišli ni u jedan), iskusićete putovanje na taj jedinstven, i pre svega intiman, način o kom govori Saramago.
Putovanje kroz Portugaliju nije turistički vodič. Put na koji krećete sa Saramagom je dug, ali nije naporan. Autor je sklon digresijama, voli da zastane diveći se svakoj crkvici u nekoj seoskoj zabiti, i ide mu od ruke da i iz najsuvljeg pejzaža crpi sokove. Saramago je ultimativni vodič za sve one koji su već u ljubavi s Portugalijom, ali i one koji tek treba da otkriju njene čari.
Stoleće u Alentežu
Ako čitalac poželi da malo podrobnije upozna mentalitet Saramagovih sunarodnika, njegov roman
Stoleće u Alentežu govori o turbulentnim događajima u XX veku, tokom kojeg je točak istorije po ko zna koji put slomio kičmu portugalskom seljaku. Narativ hronološki prati život porodice koja je inspirisana Saramagovim babom i dedom, seljacima bezemljašima na ruralnom jugu Portugalije. Obuhvata period od uspostavljanja republike, Salazarove diktature, sve do „karanfil revolucije“ sedamdesetih godina.
Staklena kupola
Staklena kupola je poznata kao Saramagov „izgubljeni“ roman. Reč je o rukopisu koji je bio zaturen kod izdavača kom ga je autor poslao dok je još bio neafirmisan, da bi – gle čuda – isplivao kada se pisac etablirao. Saramago je odbio da knjiga bude objavljena za njegovog života, tumačeći ovaj potez izdavača kao gest nepoštovanja. Ako vas zanima kako je izgledala svakodnevica u Lisabonu pedesetih godina prošlog veka,
Staklena kupola je hronika svakodnevice jednog stambenog kompleksa, protkana kontemplacijama o dostojanstvu običnog čoveka osuđenog na neizvesnu egzistenciju.
Autor teksta: Ivana Veselinović