Ko su čitaoci ljubavnih romana

Univerzalno je prihvaćena istina da ljubavne romane čitaju žene koje su same, žive sa mačkama i čeznu za muškarcem. Druga „istinita“ činjenica je da su čitateljke „fine osobe sa lošim čitalačkim ukusom“, neobrazovane, dosadne, glupe, „nedostaje im romansa u stvarnom životu“. Ili, ako želite da budemo baš precizni, to su „sredovečne žene kojima je dosadno u braku i žele da fantaziraju o snažnim muškarcima“. Ili su možda „mlađe žene koje ih koriste kao emotivnu pornografiju“.

Industrija ljubavnih romana je ogromna – druga najveća kategorija fikcije, prodavanija od naučne fantastike, fantastike i klasika – što znači da ima mnogo čitalaca koji se uklapaju ili ne u ove stereotipe. To znači i da vi ili neko koga vi znate čita ljubiće.

Postoji mnogo mitova o tome ko čita ljubavne romane i zašto, ali ovo je istina zasnovana na (američkom) istraživanju, proučavanju podataka i prokletom zdravom razumu:

Mit: Čitateljka ljubavnih romana je najverovatnije očajna domaćica, usamljena usedelica ili članica nekog udruženja.

Činjenica: Suprotno popularnom uverenju, žene ne čine 150% čitalaca ljubavnih romana. Prema istraživanju Američkog udruženja pisaca ljubavnih romana, 84 posto čitalaca su žene i 16 posto muškarci, što je skok u odnosu na pre nekoliko godina.

Dok 70% čitateljki ljubića otkrije ovaj žanr u periodu od 11 do 18 godine, većina redovnih čitateljki je starija (prosek godina je između 30 i 54). To znači da ima partnera i godišnji prihod u proseku od 55.000 dolara.

Industrija ljubavnih romana je velika – više od polovine broširanih izdanja koja se prodaju u SAD su ljubići – pa je i čitalačka publika velika. Tako na svaku očajnu domaćicu dođe jedna srećno udata žena koja se opušta uz ljubić. Na svaku usamljenu usedelicu dolazi jedna samouverena singl devojka. I za svaku devojku iz udruženja dolazi ponosna gik devojka koja voli ljubiće.

Mit: Adresa ljubitelja ljubića: SAD.

Činjenica: Ima nešto istine u ovome. U SAD, ljubiće najviše čitaju na jugu a potom na srednjem zapadu. Ljubavni romani se, međutim, čitaju u svetu i prevode na brojne jezike.

Mit: Čitateljke ljubavnih romana su glupe.

Činjenica: Postoji uverenje da su ljubići glupe knjige za glupe ljude. Čitaoci koji ne vole ljubavne romane i koje sam proučavala nemaju ništa bolje obrazovanje od onih koji čitaju ljubiće. Ta ideja da je ženska fikcija frivolna a njeni čitaoci luckasti potiče iz XVIII i XIX veka kada je roman postajao popularno štivo a žene su se opismenjavale. Opšti utisak o ženskoj inteligenciji nije baš bio pohvalan jer devojke nisu dobijale nikakvo obrazovanje. Ovo je samo stara, zaostala asocijacija koja nije relevantna u svetu u kome živimo – nije li glupo uporno držati se iste?



Mit: Onima koji čitaju ljubiće nedostaje romanse u stvarnom životu.

Činjenica: „Nisam baš sigurna da ljudi pretpostavljaju da su oni koji čitaju krimiće vešti detektivi“, kaže Esi Soga, urednica u Kensington books-u. „Ali postoji ova ideja da ljudi koji vole da čitaju ljubiće, u stvarnom životu ne doživljavaju nikakvu romansu“. Kupite sveće, pustite tihu muziku i odmah nabavite vino, cveće i zgodnog tipa. Ili jednostavno otvorite ljubavni roman. Jer možda tamo neko negde nema dovoljno romanse u svom životu.

Koliko je dovoljno romanse? Šta ako imam sveće ali ne i vino? Šta ako ima cveća ali neko zaboravi čokoladu (što je baš loše)? Šta ako nema muškarca? Da li i dalje ima ljubavne veze? Šta ako vas niko ne obori s nogu jer to zvuči veoma bolno i moglo bi da dovede do odlaska u urgentni centar što, mislim da se svi slažemo, nije romantično (osim ako ne naletite na Gospodina Očaravajućeg).

A ako neko ne dobija dovoljno emotivne pažnje i to nadoknadi ljubavnim romanom, šta je tu loše? A ako neko nema vezu poput one iz ljubića – gde se o junakinji heroj brine, poštuje je i zadovoljava – i odluči da nešto promeni, da li je to toliko loše?

Mit: Čitateljke ljubića nose ružne džempere.

Činjenica: I gospodin Darsi ih nosi.

Mit: Čitateljke romansi su majke i domaćice koje traće sate čitajući šund knjige.

Činjenica: Pa, ovo je bremenita tema. Podizanje porodice i održavanje kuće je težak posao koji neko mora da radi. Dugo vremena, domaćice i majke su bile najvažnije (i jedino) zanimanje za žene. Tvrditi da čitaoci ljubića nisu staratelji puno radno vreme znači nagovestiti da ima nečeg lošeg u tome, što nije nešto što želim da radim.

Kada je sedamdesetih žanr istorijskih romansi bio u punom zaletu, žene su tek počele da rade. Početkom osamdesetih Dženis Radvej je napisala „Reading the Romance: Pop Culture and the Patriarchy“ na osnovu rada sa grupom ljubiteljki ljubića koje su bile domaćice i dugo vremena to je bila jedina studija o čitateljkama ljubića. S obzirom da je popularna percepcija ostala zaleđena sedamdesetih, donekle ima smisla da se jedan od ovih stereotipa, potekao od činjenica, zadržao iako su se stavovi društva promenili.

Većina žena radi. Većina radi iz razloga koji variraju od toga što mogu do toga da su singl ali i zato što je srednjoj klasi teško da preživi bez dve plate, što nije uvek bio slučaj.

Bilo da su domaćice, da rade od kuće ili u kancelariji, mnoge žene čitaju ljubiće da bi se zabavile, pobegle od realnosti, opustile na kraju dana.



Mit: Ljubiteljke ljubića opsednute su vinom, čokoladom i romanom „Gordost i predrasuda“.

Činjenica: Je l to nešto loše?

Mit: Ljubiteljke romansi ne razlikuju činjenice od fikcije.

Činjenica: Uz proglašavanje žanra kao nerealističnog, ovo je nešto što se govori da bi se umanjio uticaj ideja koje žene dobiju čitajući ljubiće. „Suludih“ ideja poput toga da mogu da budu heroine svog života, da mogu da nađu ljubav koja ispunjava, da imaju orgazmičan seks ili da budu srećne. To je skraćena verzija onog: „Spusti očekivanja draga, treba da gledaš reprize 'Reda i zakona', i ne, neću više bacati čarape na pranje. E da, i daj pivo“. Romanse pokazuju da je idealizovan ali potencijalno dostupan život pun sreće i zadovoljstva za žene koje tome teže više fikcija nego stvarnost.

Mit: Ljubiteljke ljubavnih romana ne mogu da prepoznaju dobru književnost.

Činjenica: „Lako štivo je prokleto teško napisati“, rekla je niko drugi do proslavljena i cenjena autorka Maja Angelu. Kada je reč o ljubićima, ceo žanr je otpisan kao sranje zbog nekoliko loše napisanih knjiga. Čak će i okoreli ljubitelji ljubića reći u odbranu „Pedeset nijansi sive“ da je užasno napisana i da joj je bio neophodan urednik.

Ali čitaoci ljubavnih romana cene dobre rečenice i zanimljive, iznenađujuće fraze kao i drugi čitaoci a pisci ljubića se trude da pišu lepo, sa više ili manje uspeha.

Ljubitelji ljubavnih romana i njihovi pisci znaju šta je dobra literatura – ona koja te natera da zaboraviš da zapravo čitaš, koja te prebaci u drugi svet, natera da osetiš lepezu osećanja i uzmeš drugu knjigu i ponoviš to iskustvo.
 
Autor: Maja Rodejl
Izvor: huffingtonpost.com