Koliko knjiga je zaista previše?

Tekst je inspirisan savetima Mari Kondo, a ovo su veoma zanimljivi rezultati jednog knjigoljupca koji je pokušao da se „reši“ viška knjiga sa svojih polica.



Mari Kondo u svojoj emisiji u Netfliksovoj produkciji nazvanoj „Pospremanje sa Mari Kondo“, pomaže klijentima da se nose sa neredom koji su nagomilali u svojim kućama. Delimično zbog emisije, ali njena knjiga „Magija pospremanja koja će vam promeniti život“ stekla je nove čitaoce, a jedno posebno poglavlje i njen savet iz njega prouzrokovali su pravu pometnju. Ona nam savetuje da treba da sredimo i naše police sa knjigama. Takođe, ona tvrdi da lično ne poseduje više od trideset knjiga.

Prema mišljenju Mari Kondo, svaki predmet koji posedujemo treba da „pobuđuje radost“ u nama. Sve što se ne poklapa sa tim „pravilom“, samo nam zauzima prostor i ona kaže da bismo bili mnogo srećniji bez tih predmeta i stvari. Ja zaista razumem njenu perspektivu, ali moram da priznam da sam se glasno nasmejao i na samu pomisao da smem da imam samo trideset knjiga. Moja kućna bibiloteka je odavno „van kontrole“, pa ponekad imam utisak da je čak i ravnopravni član naše porodice. Preporuka Mari Kondo da bi ljudi poput mene možda, samo možda, trebalo da se otarase svojih knjiga izazvala je žustre polemike – bibliofili taj savet nikada neće uvažiti.

Međutim, trudim se da budem širokih shvatanja, pa kad sam jednom uspeo da umirim svoje srce, na kraju sam ipak rešio da poklonim nekoliko knjiga. To, moji prijatelji, nije priča koja ima srećan kraj. Nisam doživeo to osećanje slobode. Nisam poleteo na krilima orla, a nisam uživao ni u svojoj novootkrivenoj bestežinskoj sreći. Umesto toga, ovo je tužna priča jednog čoveka i njegovom neuspehu, jer nije uspeo da „savlada“ svoje police sa knjigama, već se pomirio sa svojom sudbinom i živeo je u svom pretrpanom svetu. Taj čovek sam ja, a ovo je priča o tome kako sam pokušao da sredim svoje police sa knjigama i kako se taj pokušaj neslavno završio.

Na prvom mestu, tvrdnja da su sve moje knjige isključivo na policama je laž. Neke su na policama, da, ali druge su naslagane u ćoškovima moje dnevne sobe, neke su mesto našle na kaminu, ali i na mini baru, jer služe kao podmetači mojim flašama džina. Moja kućna biblioteka je napustila svoje prirodno stanište i pogodila moju kuću poput meteora, ostavljajući delove i ostatke svuda, baš svuda.


 
Drugo, ja se čak i ne osećam loše zbog toga. Moj mozak trpi snažan osećaj krivice zbog svega, ali moje srce ne deli njegova osećanja: ono kuca u ritmu tona Šekspirovih soneta koje sam negde zaturio. Za mene, to jednostavno nije nered. Kondo je, ipak, u pravu kada kaže da je vaša povezanost sa knjigama lična. „Nije u pitanju to šta ja lično mislim o knjigama. Pitanje koje sebi treba da postavite jeste šta je ono što vi mislite o njima.“ Moj odgovor je da sam opsednut knjigama…. To je moje mišljenje. Pošaljite pomoć.

Kada već govorimo o tome, osećam obavezu prema svojoj jadnoj porodici koja mora da živi sa mojim knjigama i moram da priznam da nekome sa strane sve to verovatno izgleda kao da su moje knjige van svake kontrole. Tako sam, uprkos svim preprekama, odlučio da presečem i sada ću vam opisati šta se nakon toga desilo: duboko sam udahnuo, gledao zaljubljeno u knjige i pokušao da nađem nekoliko kojih ću se otarasiti. Dok sam ih tako posmatrao, setio sam se kada sam svaku od njih počitao prvi put, koliko sam imao godina kada sam ih čitao i gde sam u tom trenutku živeo. Neke od knjiga su čak oživele uspomene na šoljicu kafe koju sam ispijao pored kamina ili na dan proveden na plaži. Svaka od njih je odisala nostalgijom, pa sam se fokusirao na drugi tip knjiga koje posedujem. Tu se našao jedan stari rečnik grčkog jezika… ali šta ako moja deca jednog dana budu želela da nauče grčki? Zatim sam potražio naslove za koje sam smatrao da ih neću ponovo čitati, međutim, kako mogu zaista da budem siguran da neću poželeti da ih pročitam ponovo? Možda budem želeo to. Sve ovo su misli koje su se sukobljavale u mom umu. Na kraju, spakovao sam knjige u nekoliko manjih kutija i rekao im: „Nije do vas, do mene je“, i tako sam rešio da ih poklonim. Dok pišem ovaj članak, važno je da znate da su te kutije i dalje u mojoj kući.

Ukoliko ste imali slično iskustvo, verovatno ste sebi postavili pitanje koliko je knjiga zaista previše. Celog našeg života nas uče da su knjige uživanje zbog kojeg ne treba da osećamo krivicu, kao i da ne postoji takva siutacija u kojoj će neko reći da imate previše knjiga. Iskreno govoreći, nisam siguran da je to tačno, ali kako Mari Kondo kaže: „Ukoliko vas čak i sama pomisao na to da neko odluči da se reši svojih knjiga ljuti, to vam onda govori šta je to što vam je doista važno u životu.“



Možda zato, umesto da odlučimo koliko knjiga smemo da posedujemo, sebi treba da postavimo pitanje zašto su nam knjige toliko važne.

Zapitao sam se zašto ih želim toliko mnogo i šta to govori o meni kao osobi. Da li je to zato što želim da impresioniram ljude koji mi dođu u posetu, kao i da li je pogrešno da umesto podmetača, a kada toj osobi poslužim kafu, upotrebim primerak „Rata i mira“ kao zamenu? „Oh, ta knjižica? Ma ionako sam je pročitao samo nekoliko puta!“

Da li je moguće da to što su naše knjige na svim vidnim mestima u kući jedna vrsta hvalisanja? To nas može dovesti u iskušenje kojeg se treba paziti, ali ne mislim da je to razlog zbog kog ljudi vole da imaju mnogo knjiga u svojim domovima.
Evo jednog tumačenja… Mi želimo da se okružimo knjigama zato što su one naši prijatelji. Mi volimo ljude u njima i osećamo kao da su autori tih knjiga sa nama podelili makar delić sebe. I čitanje i pisanje su, takoreći, ljubavni čin, a kroz knjigu mi stvaramo jednu vrstu iskrene veze. Isto kao što nikada prijatelju ne bismo zalupili vrata svog stana ispred nosa, bili bismo nezahvalnici ako bismo to uradili svojim knjigama. Pa tako, kada se sledeći put budemo zapitali koliko knjiga je previše knjiga, sebi možemo postaviti pitanje – da li ikada možemo imati previše prijatelja? A ukoliko svi ti prijatelji u naš život unose radost i sreću, onda mislim da znamo odgovor na to pitanje.

Autor: Fr. Majkl Renije
Izvor: aleteia.org
Prevod: Nataša Đuričić