Čuvar divlje pomorandže

  Kolumne Nikole Malovića možete čitati u svakom broju nedeljnika Tina

 

Mario Florio imao je od rođenja ime u koje bi se zaljubile mnoge djevojke, da je samo ikad uzeo on mikrofon u ruke. Ali nije imao prilike. Pjevao je Mario za se, pijan, samo tokom februarskih karnevalskih fešti hit Frana Lasića, uprazno: „Ljutiš se bez veze, okrećeš mi leđa, ponekad pred svima, moj te pogled vrijeđa...“ I takve sezonske.

Mario Florio nije imao žena, da se zna. U primorskom se gradu zna svašta, pa i to da je samac Florio bio najstariji sezonski radnik.

Mario nikad nije radio ljeti, kao svi tipični primorski sezonci, nego samo s jeseni. I zimi. Bio je čuvar samoniklih divljih pomorandži, svuda po Gradu, od polovine oktobra do polovine januara, od Mitrovdana do Srpske Nove. Sirotan po porijeklu, Mario je Florio posao dobio 1968, kad se finalmente svrstao ne na stranu zapadom opijenih studenata, nego na baš Titovu stranu, pa su od tada do danas svi gradski oci gledali da ga se ipak sjete. Režim, ako je duž obale i mijenjao karnevalske halje, ćud sve vrijeme nije nikako.

Mario Florio bio je najstariji, i jedini, vansezonski čuvar hercegnovskog biljnog ukrasa, svih nasada divljih pomorandži, Citrus bigaradie.

Gradska je vlast proglasom od 1968. naovamo branila svakom da dira u narandžaste miomirisne lopte divljih pomorandži. Bili su to ukrasi, samonikli nakit star vjekovima. Ako bi koji turist prošao glavnom Njegoševom ulicom u doba bure ili juga, tada bi ga zapahnuo aromat potekao iz drvoreda Citrus bigaradie. Tada bi uživao, turist taj, i rado se sjećao Herceg-Novog, Grada zelenila – računala je kroz sve minule decenije mahom jedna te ista vlast. I bila je u pravu kada je štihovanim konkursnim uslovom, jednako, i nakon 40 godina, tražila onog ko ima taman 39 sezona staža. Onomad, prije 20 godina, tražila je 19-godišnje radno iskustvo, i tako redom, unazad. Posao čuvara divljih pomorandži mogao je da dobije samo stari dobri dondo-Mario, Florio. Jer je, iako bez kučeta, mačeta i stana, uvijek bio na strani gradskih vlasti. Mudrima dosta.

Služba je družba, govorio je, počesto, intervjuisan i fotografisan sa zimzelenom miomirisnom pozadinom punom divljih pomorandži pred Novu godinu. Grad je bio pun jeftinih stetlucavih bóba, isprva onih sa zapada, potom i iz Kine, ali je samo Floriova pozadina bila miomirisna, prirodna, puna jestivih divljih pomorandži.

Mario je tek rijetkima, i ispod žita, dozvoljavao da uberu pokoji plod. „Da do voćke dođeš kad je silna kiša, i kad u Novom nestane struja“, ugovarao je ekstra posao ispod glasa. Jer je sirup od divlje pomorandže, proporcionalno odumiranju zemaljskih sorti endemičnog voća – postajao sve raritetniji sastojak u ponudi sve rjeđih kapetanskih salona. Kapetanice su, one od po 88 godina svaka, listom slale loše đake lokalne Gimnazije da, kad pada kao iz kabla, kriomično – samo beru! Za sve je vrijeme, divlja naranča bila i afrodizijak. Od vijagre su vremešni kapetani znali i da ne osvanu. Pročulo se među kapetanicama, ti miša!

Po smrti jadnog i poverog Maria Floria, spoznalo se i to, ma tek u treći dan, kad se ovaj već počeo da dobrano osjeća unaokolo iznajmljenog stana, kako je iza sebe ostavio materijal za hvale vrijednu fotomonografiju. Sakupio je na jednom mjestu, gle!, sve dokumente o vrsti Citrus bigaradia, o biljnoj speciji koja se ističe svojim zimzelenim, kožastim listovima, bijelim mirišljavim cvjetovima, aromatičnim plodovima, kad i o tome da je glavom Ivo Andrić, jedne olujne noći pune kiše, uzeo da trga par zaštićenih plodova sa drvoreda u glavnoj gradskoj, Njegoševoj ulici.

Za vratom mu se našao Mario Florio, čuvar! I sad – da li za neku kintu (da-ne-vidi-niko) ili ne – svejedno, dopustio je Nobelovcu da ubere naranču-dvije. Za čije je to babe zdravlje šjor Ivo pošao u berbu, i spram kakve noćne učinkovitosti, Mario Florio nikom nije uspio da za vremena kaže. Ili je kazao, prije smrti, profesionalni doušnik, nekom ipak u pero Službe državne bezbjednosti? Bog zna. Jer, eto, umre Mario Florio prije otvaranja dosijea.

Elem, od 1979. do danas, nema u Gradu čuvara divljih pomorandži. Narandžaste ukrasne kugle sa zimzelenih grana oko Nove godine bere svaki tranzitni putnik-namjernik. Sve je postalo suvenir. Što ne valja, skupo staje, što valja – džaba je.