Đavo je moj drug

„The whole damn place goes crazy twice
and it's once for the devil and once for Christ
but the Boss don't like these dizzy heights
we're busted in the blinding lights,
busted in the blinding lights...„
CLOSING TIME,
Leonard Cohen



Prva istinska, istorijska, žrtva marketinških spin doktora, kroz vekove predstavljan kao personifikacija zla, neprijatelj ljudskog roda i Boga, gospodin Đavo bi s psihološkog stanovišta, a u kontekstu sveprisutnog dualizma, mogao biti projekcija mračne strane čovečije ličnosti, one koja je sposobna da nanese štetu, nesreću i bol drugim ljudima (duža mi je rečenica no u Prusta!). Sociološki gledano, taj demon, takođe može da predstavlja izgnanika, nekog ko ne želi da se vlada po ustanovljenim pravilima, te figuru koja se koristi lažima, prevarama, nasiljem (kao i drugim socijalno nepoželjnim aktima) radi krajnje sebičnog ostvarivanja sopstvenih ciljeva. A on je, ustvari posrnuli, pali anđeo. A kakav je to samo „čovek“! Sa dalijevskim brčićima i aristokratskim očnim jabučicama uokvirenim najfinijom mrežom bora, on je opčinjavajući, manijakalni lik. Sa svim osobinama pravog heroja ulice (prerušavanjem, mrežom pomagača, sumanutim i užasno komplikovanim planovima i neizlečivom logorejom), on i dan danas odbija da ga politički korektna nomenklatura dijabolika prevaspita i socijalizuje. Ako stvari posmatramo na taj način, jedno od mogućih objašnjenja za to što gospodin Demon čini fokus mnogih umetničkih dela jeste davnašnja potreba čoveka da kroz umetnost ispita i spozna svet oko sebe, da na taj način pronađe ključ pomoću koga će ga tumačiti, te potčiniti svojoj volji. I zaista, u svetu u kome branioci pravde i zakona očigledno ne rade svoj posao kako treba, u kome vlast od navodnog sluge naroda postaje njegov apsolutni vladar, u kome je jedino sigurno to da je gotovo nemoguće ustanoviti ko je zaista neprijatelj a ko prijatelj, antagonisti bivaju unapređeni u protagoniste i Demon posle nebrojenih vekova konačno počinje da dobija jedini rat koji danas vredi dobiti, onaj medijski.

No, manimo se filozofiranja.

Ustvari, samo još jedna napomena. Meni je, iskren da budem, Sukubus (ženski demon koji zavodi muškarce u snovima navodeći ih na seksualni čin) omiljeni lik onostranog. Konkretna u ponudi i tražnji ona još uvek čini erotsko otelotvorenje četrdeset šestogodišnjeg pubertetlije. Imam čak i njenu statuu koju sam kupio od nekog ’raspada’ u ulici crvenih svetiljki u Amsterdamu. Mada građom podseća na Milosku Veneru mene ne sprečava da je zamišljam u za mene prihvatljivijem obliku, na primer Olivije Wild, poznatije kao XIII u serijalu o Dr. Hausu. Malo je falilo da pre neki dan istetoviram taj rimski broj na podlaktici, pravdajući motiv supruzi, da istu takvu tetovažu ima Anželina Žoli. Elem, šta sam, ono hteo? A, da! Figure Sukubusa su u prošlom vremenu krasile svaku kuću ili prostoriju gde su upošljenice seksa pružale za novac svoje usluge.

Jel’ znate Vi, dragi čitaoci Vodiča Za Život, da je Đavo jednom okapavao svoje grehe i ovde u Beogradu, glavnom gradu Srbije? Igrao je karte s ortacima u blamove i kao kaznu za izgubljenu partiju poslali su ga u Beograd i uvukli u telo pravdoljubivog lopova, poniklog tamo negde na obodima grada, u Paviljonima, koji se poput njegovog prethodnika Fausta na životnoj pozornici pojavio naglo kao već zreo čovek. Tako karakteristično za sve stanovnike ovog oboda velegrada poniklih u pedesetim-šezdesetim godinama prošlog veka. Nisu imali detinjstvo. Po rođenju su potpisivali ugovor s Đavolom zbog koga je onomad, pre par vekova, od suda inkvizicije, nastradao francuski sveštenik Urban Grandije. Đavo se na trenutak vratio kući. Ovako su tekli njegovi Beogradski dani tog leta gospodnjeg:

Sunce je nemilosrdno pržilo Beograd na asfaltnom tiganju. Upravo je pomogao jednoj cici da izvadi štiklu koja se zabola u rastopljenu ulicu. Na kvarno joj je dodirnuo depilirani deo noge iznad gležnja. Imala je lepo stopalo i lice skriveno iza ogromnih naočara za sunce. Mirisala je na umirujući parfem. Bilo mu je to prvo, pravo, osveženje tog dana. Maločas, dok je u smrdljivom wc-u pijačnog bifea trkeljao barku koju je klepio neopreznom zadriglom penzosu u tramvaju, zapahnuo ga je miris vinjaka i sarme direktno iz rupe čučavca. „Taj ’zemljak’ je to lagerovao u sebi od zimus“, pomislio je.

Beograd leti, smrdi. Doduše smrdi i zimi ali nekako su mirisi suzbijeni slojevima odeće i zatvorenim vratima stanova. Nikada neće zaboraviti miris gajbe koju su on i Željko ’lupili’ zimus na Voždovcu. Užegla ovčetina, kiseli kupus, pokipelo mleko. I sve to za plen od soma-dva dinara i neki starinski radio, za koji je na Đeram pijaci dobio petsto’ dindži. Imalo se za pljuge i par piva tog dana. Zla baba koja je živela u tom stanu imala je Slobinu sliku na zidu. Zato su je i orobili. Neka jede sopstvenu glupost i Slobu. Tipovao ju je rođeni unuk. Narkoman, potomak kretena.

Njega je na ’džep’ naterala muka. Ali je odlučio da krade samo od kulova, bednika, gordih idolopoklonika mentalne bede koju propagiraju najniži slojevi ljudske vrste maskirani u političare, bespogovornih poklonika komercijalnih televizija koji su pretnja po egzistenciju svega kulturnog i normalnog. Tu nižu vrstu trebalo je utući. Nije mogao da deluje globalno, ali lokalno je bio zadovoljavajuće efikasan. Svaki obrok koji im je uskratio, svaki gram dopa koji je prodao po obodima velegrada bili su mu satisfakcija. Imao je teoriju da treba eliminisati konzumente, samim tim će lančano nestati i monopolisti nad hranom, vodom, drogom. Kada ne bude imao ko da kupuje proizvode kojima su se besramno bogatili, neće biti ni njih.

Radio je isključivo tramvaje na potezu od Štajge do Cvetkove pijace. To je bila poznata „staza ovaca“. Montirao bi se s kolegom iz tima od ranog jutra na slučajno odabranoj stanici i nepogrešivo njušio žrtvu. Prva jutarnja ’ovca’ je najteža. Prsti su još uvek lenji, uspavani a bubanj u želucu je preteće lupao. Posle prve ’barke’ sve je lakše.

Kod Pravnog je ugledao Boška đankozu i brže-bolje izašao iz tramvaja da ga ovaj ne bi ofirao. Uhvatio ga je za mokru majicu i prevukao pod nadstešnicu prodavnice patika preko puta stanice: „Brate, molim te, samo sada da se sredim, pa ću da ujurim kintu. Otpao sam po ovoj vrućini. Pegla mi se ceo dan. Zakrija me je stigla brzo, brže nego što sam se nadao. Uvalio mi onaj peder sinoć kršten pajdo, raščešao sam se, sve sam rane napravio. Njonja mi je otekla od drapanja. Kada sam te ja, druže, ispalio? Nema više lera, kunem ti se. Samo mala linijica da dođem sebi i odoh na šljaku. Danas su penzije. Biće kinte. Bakute ropću po treskama, gledaju samo da prežive. Niko na tašne ne misli. Čekam i Ušketa za lovu. Uvaljao mi je dva mobilna koje sam juče skupio. Brate, donosim ti keš za čuku vremena. Molim te, molim te, brate, molim te...“

„Nemam kod sebe, pali!“ Okrenuo se na peti i umakao mu u gužvi Bulevara. Na obližnjem semaforu pičkarala su se dva lika koji su se baš tu čuknuli kolima. Veliki i mali. Mali je siktao na Velikog sve do trenutka dok ga ovaj preciznim aperkatom nije prebacio preko haube kola. Sirene su parale sluh i ulicu. Ubrzao je korak, da se ubaci u tramvaj koji je obećavao. Uskočio je unutra i odmah overio ’ovcu’. Debeli pubertetlija s slušalicama od mp3 sprave u ušima. Ranac mu je bio otkopčan-na izvolte. Kretenasti roditelji su svome kretenastom detetu dali pare za užinu u visini nečijeg mesečnog primanja ne bi li se svinja još više natovila. Idealan golman ili vodonoša u vreme dok se igrao fudbal po školskim dvorištima, bio je targetovan. Barka je bila idealno nameštena i lako ga je odradio. Klen je u novčaniku imao i karticu od banke sa nalepljenom šifrom. 9121, do jaja! Na prvom bankomatu mu je dunuo dvanaest iljki koliko je mašina dala. Gurnuo je karticu u slivnik i krenuo u „Vrnjačku Banju“ da pojede nešto na kašiku. Voleo je tu kafanu. Raznorazni gotivci, ljubitelji dobre kapljice, po ceo dan su ordinirali po toj krčmi koja je još uvek zadržala svoj integritet iz pedesetih godina prošlog veka. Mućkalica i par piva bi mu ubili adrenalinsku kiselinu. „Lopov, pilot, isti kurac. Obojici je glava u torbi svakodnevno na šljaci“, pomislio je Đavo u njemu.

Đavolu se nije išlo kući pa je ostao još par dana samoinicijativno u iznajmljenom telu. Dopalo mu se. Odradio je još par kombinacija i izašao iz čoveka koga je zaposeo tih dana. Od tada je u teškoj derpresiji. Prestao je da pije i puši. Samo ponekad duva i pije pivo. Posledica bezazlene igre s drugarima, prisilila ga je na razmišljanje. U trenutku shvatio je sve. On nije rođen da bude heroj ulice. Beograd je to!