Doberman, ili pudlica?

Doberman je pas koji je veran samo jednom vlasniku... On drugačije ne ume. Samo taj jedan, savršen vlasnik, odabran po strogim kriterijumima koje je doberman postavio, može da ima zadovoljstvo da uživa u lojalnosti koju doberman pruža kada oseti da je vlasnik prava osoba za njega. Lojalnost će doći tek kada doberman bude bio siguran da vlasniku može potpuno da veruje. Do tada, on će se praviti nezainteresovan, kako ne bi rizikovao da bude povređen. Doberman se strahovito plaši izdaje.

On, kao i svaki pas sa stavom, deluje veoma arogantno, ali to je njegov odbrambeni mehanizam, pokušaj da spreči druge pse da mu se mešaju u život više od onoga koliko je neophodno. Uvek je spreman na akciju, uvek je u pokretu i nikada ne kuka. Doberman glođe isključivo svoje koske, pa makar bile bajate. Ne gviri u tuđe kućice, niti dozvoljava da se dira ono što je njegovo. U slučaju da neko pokuša da mu otme nešto što smatra svojim, on će se tako osvetiti da će ga odlično zapamtiti. On mora da kazni nepravdu.

Doberman je posebno alergičan na pudlice. Smatra ih beskičmenim, beskorisnim i njega nedostojnim. Pudlice su veoma popularne u današnje vreme i možemo ih sresti na svakom koraku. Dobermana posebno iritira to što su one, naspram njega, tako beznačajne, a ostvaruju tako veliki društveni uticaj. A još više poludi kad neka pudlica umisli da je doberman. I tada obožava da joj pokaže ko je ko.

Pudlice se, za razliku od dobermana, maze sa svima. Njemu se ovo gadi, jer se on gnuša svega što je nečasno i smatra takvo ponašanje izdajom. Doberman nikada neće izdati onoga kome je odabrao da bude veran, niti će pomisliti na tako nešto. On ima principe.

Dobermanu je dozvoljeno da bude arogantan, jer za takav stav on ima pokriće. Moralno, mentalno i fizički on je jači od svake pudlice na planeti i one mu nikada ne mogu biti konkurencija. One smeju da laju o njemu samo kada nije prisutan, jer kad doberman zalaje – pudlice se razbeže. U slučaju da one, ne daj bože, požele da se takmiče sa njim, postaviće ih na svoje mesto pre nego što stignu da formiraju tu ideju u svojoj glavi... U životu uvek moraju da se znaju uloge. Doberman je iskusan igrač i on će strpljivo čekati da pudlica povuče pogrešan potez ušuškana u svoju iluziju kako je pametna i bitna, a onda će joj udariti šah-mat, bez milosti. Sa njim se niko ne takmiči.

Doberman je vrlo svestan koliko se razlikuje od drugih pasa koje je sreo u svom psećem životu i ponosan je na to. On je veoma zadovoljan sobom, jer nikada neće biti kao drugi psi koji pokušavaju da liče jedni na druge, previše laju i glođu tuđe koske. On nije uličar, ali govori ulični jezik. On, zapravo, razume jezik svakog psa na planeti, ali mu je ispod časti da se spušta na njihov nivo. Što se tiče dobermana, pudlice su veoma nepismene. A on sa nepismenima ne komunicira.

Najvažnije od svega je to što je doberman sposoban da proceni sebe isto onoliko koliko je sposoban da proceni druge pse. Najstroži je prema sebi i nikada neće braniti stavove bez jakih argumenata. On je vrlo svestan svoje snage, ali i svojih slabosti. Njegova najveća slabost je njegov vlasnik, ta posebna osoba koju je, nakon temeljne procene, izabrao da joj bude veran. On se boji da će ga ta ljubav ubiti, da će ga vlasnik izdati, da ga neće dovoljno voleti. Koliko kod delovao neustrašivo, plaši se da će žrtva biti uzaludna, a vreme bačeno u beskraj, i da će ga vlasnik na kraju zameniti pudlicom.

’’Ja te nikada ne bih izdao’’, sanja ponekad kako govori svom vlasniku. Ali vlasnik ga ne gleda, usvojio je pudlicu i oduševljava se njenom pojavom. Tako je nežna, mekana i umiljata. ’’Ona te nikada neće voleti kao ja’’, razmišlja dok ga gleda kako je mazi.

Međutim, vlasnika je baš briga za to što bi doberman umro za njega ako treba, izneo je daske i eksere i počeo je pudlici da pravi kućicu. Doberman je mnogo plakao zbog toga, ali se tu, na licu mesta, pravi kao da ga to ne dotiče. Doberman je jak pred svima. On plače samo kad je sam.

Radovi su u toku. Postavljen je temelj za roze kućicu. Postavljena je i pločica sa imenom, ’’Fifi’’. Slova su, naravno, roze boje. Pudlica je mnogo nežna i bespomoćna, pa zato. Doberman se trese od ovog jezivog prizora i oseća kako ga boli svaka kost. Oseća nečiju ruku na obrazu.

’’Nešto ružno sanjaš. Budi se.’’ – čuje glas svog vlasnika.

Budi se sa suzom u oku.

’’Sve je u redu.’’ – kaže mu vlasnik. – ’’Ja te čuvam’’.

Ono što doberman ne zna jeste to da je i vlasnik izabrao baš njega da mu bude životni saputnik. I da ga nikada ne bi izdao, niti zamenio nekom pudlicom. I zato nema potrebe da bude nesiguran, nikada. Vlasnik ume da ceni prave vrednosti i pudlice ga ne interesuju. Njemu ništa ne znači površan lažni sjaj. To je za njega oblak dima. Dobermana je izabrao pažljivo, nakon dugih razgovora koje je vodio sa njim. Baš njega, odanog i pouzdanog, sa svim njegovim vrlinama i manama, da ga voli najviše na svetu i bude ponosan na njega, i u dobru i u zlu. I zato doberman treba da zna da vlasniku može potpuno da veruje. Vlasnik je apsolutno siguran u svoj izbor. Doberman se sreće samo jednom i on ume da ga čuva kada ga pronađe.

Nemojte biti pudlica. Nikad.