Istinita priča iz života.... o ekologiji

Živeći u Pančevu, crnoj ekološkoj tački Evrope, shvatih da ekologija ne postoji. Jer da nije tako, neko bi već u cilju razvoja te iste nauke, učinio nešto po pitanju decenijskog mas trovanja građana u mom gradu.  

 

Otvaram smelo primerak lokalnog lista ’Pančevac’, kupljenog od kolportera sa maramicom zalepljenom preko nosa. Od jutros je zagađenje vazduha ponovo  takvih razmera da se bez pomoći prijatelja/maska, papirna maramica, salvet/ ne može boraviti na ulici.

Grafikon zagađenja, ponosno istaknut na trećoj stranici lista, prikazuje izveštaj sa mernog mesta u centru grada. Benzen je povećan za 10 puta, praškaste materije 50 puta, merkaptani 30 puta....a ciničan naslov iznad grafikona treba da celoj priči da duhovitu notu –U Pančevu stanje regularno!-

Ispod grafikona - akcija. Pozivaju se Pančevci da iseku, popune, a potom podnesu na šalteru suda, pripremljenu tužbu protiv zagađivača, odštampanu na dnu strane. Ovo je već deseti broj lista  ’Pančevac’, a ja i dalje nisam isekla iz novina pripremljenu tužbu. Danas hoću.

Ponosno odlazim do šalter sale suda ne bih li ozvaničila svoj vapaj za pravdom. Želim da budu kažnjeni oni koji mi ne daju da dišem, uverena da će teorija – što nas je više, jači smo - ovaj put uroditi plodom.

Ali avaj.... prošli su meseci otkad su hiljade tužbi podnete, a ni jedno ročište nije zakazano. Digli smo ruke. Ponovo.

Noćas, nekoliko godina kasnije, opet užasno smrdi.  Napolju je predivno veče, 18 stepeni C u novembru, a ja zatvaram prozor. Moj izdresirani njuh prepoznaje opasnost od materija koje su dokazano kancerogene prirode. Po mojoj proceni, zasnovanoj na tridesetogodišnjem iskustvu, one premašuju dozvoljene vrednosti za minimum pedeset puta.

Pozivam inspekciju. Upućuju me na Beograd. Ljubazna službenica me vraća na broj službe  u Pančevu. U uređenom društvu, u svetu, pritiskom na dugme miša, preko Interneta, sve se završava za nekoliko trenutaka. Ali ovo nije svet, shvatam noćas. Ili mi nismo deo sveta, prolazi mi kroz glavu, ma - ni deo Srbije koji hoće u Evropsku uniju ali joj dušmani ne daju. Ovde i dalje sve zavisi od jednog malog šrafa u institucijama sistema. Počev od prava čoveka, pa do ljudskih prava, od imovnog stanja do prava na imovinu. Tako i moj noćašnji vapaj za čistim vazduhom ili bar informacijom, zavisi od službenica koje se javljaju na telefon i vođe smene u fabrici na obodu grada.

Pozivam broj u Pančevu, ponovo, i dobijam uverenja da je zagađenje prijavljeno Republičkoj inspekciji u Beogradu koja je poslala svoje inspektore na teren. Iznenada shvatam da je moj grad jedan običan TEREN. Samo ne znam za šta? Za hemijski eksperiment, za toksikaciju ljudi, poligon za statističare koji su utvrdili da broj obolelih u Pančevu premašuje broj obolelih u nekoliko gradova u Srbiji zajedno? Teren,  poput fudbalskog terena. Na jednoj strani – građani, na drugoj zbirni interesi druge ekipe. Sudija-njihov čovek. Pogodite ko gubi svaku utakmicu?

Ekologija.  Izvinjavam se ako nisam dovoljno edukovana- a šta je to?

Vikipedia kaže da je reč ekologija nastala od reči oikos/dom, prebivalište/ i logos/nauka, rasprava, izučavanje/.

Ako je ovo moj dom /oikus/, onda logos nikako ne pristaje kao njen nastavak. Jer ovde se ekologija bavi posledicama višedecenijskog zagađenja, a ne zaštitom od istog.  

Nauka o životnoj okolini, ne stanuje na adresi ovog grada. Zato molim poštovanog urednika Blog stranice na sajtu Lagune da mi više ne zadaje ovako teške domaće zadatke. Nisam u ravnopravnom statusu sa ostalim autorima koji će isticati domete ove nauke. Jer, upravo dok pišem ovaj tekst, oglašava se sirena za hemijsku opasnost, a sa lokalnog Tv-a upozoravaju da bez preke potrebe ne treba izlaziti napolje. Još jedan akcident u nekoj od tri pančevače fabrike hemijskog kompleksa; ništa novo, niti strašno - ali valja biti oprezan, kažu. Deca se bude iz prvog sna i plaču. Pitaju, kroz snene okice, zašto se ne odselimo iz ovog grada. Ne poznajem decu koja žele da napuste svoj dom, osim pančevačke. Valjda zato što im je ekologija pružila sve kao nauka...ili zato što bi umesto noćnih sirena, inhalacija u Domu zdravlja ili nošenja maski u školskim torbama, želela da bezbrižno trče zelenim parkovima i dišu punim plućima?  

Završavam tekst o ekologiji i prilazim prozoru. Kroz orošena stakla nazirem beličasti dim kako preteći nadolazi iz pravca fabrika. Park, ispred zgrade u kojoj stanujem, nije načičkan drvećem ogoljenih grana zato što je jesen već uveliko stigla u naš grad. On tako izgleda i u proleće, kada cvatu lipe u nekim drugim gradovima i miriše cveće sa balkona urednih domaćica.

A ja bih da verujem da je ekologija nauka. I da su ekolozi ovde naučnici. Pozivam vas onda u moj grad da dokažete postojanje te nauke. Na kraju – nauka se bazira samo na činjenicama, zar ne? Volela bih da čujem koje su vaše...