IZGUBLJENI RUKOPIS

Jednog promrzlog jutra stiglo mi je pismo od čoveka koga ne poznajem i koji se nije potpisao. Bilo je otkucano na kompjuteru. Nepoznati mi se obratio pošto je pročitao neka moja razmišljanja u novinama i pomislio da mogu da ga razumem. Pisao je o usamljenosti, otuđenju, zaboravu, prolaznosti, bedi, lažnom sjaju i svakojakim lažima, nemanju skrupula, izdaji, prevari, filantropiji, mizantropiji...

Pisao je i o tome da je upravo izgubio posao, da su mu hladni radijatori, da nema novca da se greje na struju pa je prinuđen da loži peć na ugalj, kako ga zbog toga susedi optužuju da zagađuje ionako nečist vazduh, da u stanu više nema prirodne, dnevne svetlosti jer su mu oko kuće sagrađeni - sa jedne strane visoka poslovna zgrada a sa druge veliki supermarket, da mu je žena srčani bolesnik a da njihov sin nije uspeo da upiše državni fakultet iako je u srednjoj školi bio odličan đak. Para nemaju za privatne fakultete pa se i zbog toga sekiraju. Čini mu se da je za svaki, i najmanji, korak u životu potrebna neka veza ili nečije urgiranje...

Pisao mi je da nikako ne želi da njegovo pisanije shvatim kao ’’kakvu žalopojku’’ ili ’’iskanje nekakve materijalne pomoći’’, već kao pismo čoveka čoveku, traganje za suštinskim istomišljenicima koji ne moraju biti uslovljeni istim ili sličnim socijalnim položajem da bi se razumeli, jer esencijalno razumevanje leži u nečemu dubljem i slojevitijem. On je, nažalost, zbog svega što se događa oko njega ali i svih problema koji su ga snašli, zapostavio lične kontakte sa prijateljima.

Pisao mi je i koliko je bitno da čovek čuje onoga ko je pored njega, da može da razazna glasove i reči u gomili, da zna da protumači ispisane redove i da vidi ono između, da zna da izgovori i da napiše sopstvene misli. Pisao je kako je važno da čovek nauči da razume i ono što nije deo njegovog ličnog iskustva, da ne dopusti da ga koče predrasude, da govori jednostavnim jezikom i o najkomplikovanijim stvarima.

Na kraju mi se izvinio što pismo nije napisao svojom rukom i naveo je razlog zbog koga ga je otkucao na kompjuteru. Bio je počeo da ga piše svojeručno ali je, negde na sredini, shvatio da je izgubio sopstveni rukopis. Upitao se: da li je svojeručni rukopis u novom vremenu i dalje tako neophodan? Nije baš bio siguran u odgovor na to pitanje ali mu se, ipak, učinilo da tu nešto nije u redu.

U koverti sam pronašla još jedan presavijeni papir i otvorila ga. Za razliku od kompjuterski otkucanog, ovo pismo, pisano rukom, bilo je potpisano punim imenom i prezimenom.

Rukopis je bio na početku jasan, slova su bila tečno povezana, zatim su počela da podrhtavaju, redovi su se nekontrolisano dizali i spuštali napuštajući prethodno zadati pravac. Ćirilična i latinična slova su se mešala, neretko menjajući smisao i značenje rečima, da bi potom ceo tekst počeo da se pretvara u jednu liniju. 

To me je navelo da uzmem papir i olovku i pokušam da napišem svojom rukom nekoliko rečenica.

Suočila sam se sa sopstvenom linijom.