U romanu Led Ivana Mihić snažnim stilom osvetljava fenomen otuđenja, potenciran traumatičnim dejstvom globalne finansijske krize. Prateći doživljaje Justina, arhitekte srpskog porekla, koji se tokom devedesetih doselio u Čikago, gde nakon gubitka unosnog posla i napuštanja američkog koncepta sreće ostaje sam, suočen sa nizom promašenih veza, u moru polovičnih prijateljstava i besmislenih sukoba, dospevamo do tačke pucanja narcisoidne i u biti lažne slike sveta: u senci skupih nebodera, s one strane bleštavih izloga, u zamračenim klubovima, uz opor ukus erotskih avantura i aromatičan dim cigareta, zvuke džeza i stihove EKV-a, koji kao da su na trenutak izvučeni iz vremenske kapsule, odvijaju se poslednji činovi drame Justinovog suočavanja sa svojim unutrašnjim bićem.

„Otvorio sam oči i ugledao Filis kako mi željno pruža usne kojima je obujmila  kocku leda. Njen pogled je bio bezizražajan. Prazan. Samo su joj se usne željno pružale ka mojim, čineći zasebnu celinu odvojenu od ostalih delova njenog tela… Znoj mi je curio iz očiju imitirajući nekadašnje suze. Ridao sam znoj koji je jurio da zalije korov na obrazima…

Happyness. Love. Love. Happyness. Love. Happyness. Fuck. Shit.“

Putem opisa junakovih poniranja u vrtloge strasti koji se smenjuju gotovo kao filmske sekvence, poput neke vrste sna u snu, autorka otkriva da pod plaštom sleđenih emocija kuca još uvek živo ljudsko srce.