Klub smeha

Koliko puta su mu tokom celog njegovog života obećavali da će se za samo pet godina najzad desiti nešto dobro u njegovom životu?!

Neretko mu se dešavalo da dok hoda ulicom prozbori koju reč sam sa sobom. Taj svojevrsni „auto-dijalog” sastojao se uglavnom od rečenica nezadovoljstva sopstvenim životom protkanih psovkama. To gunđanje sebi u bradu praznilo je, makar na tren, gorčinu koja mu se taložila u želucu i klokotala poput proključale lave. Međutim, ovog jutra bilo je sasvim suprotno. Hodao je, ali nije pričao – nego se smejao sam sa sobom.

Sve ono što ga je do tada – iz sata u sat, danju i noću, leti i zimi, u proleće i u jesen – dovodilo do besa, ogorčenja, depresije, očaja... sada je postalo razlog za smeh. Počelo je tako što je tog jutra u poštanskom sandučetu pronašao letak na kome je pisalo: „Dođite u Klub smeha! Ideja Joge smeha koja se u klubu sprovodi, bazirana je na činjenici da čak i ako se smejete samo smeha radi, odnosno namerno i veštački, vaše telo ne pravi razliku u odnosu na prirodni smeh i u telu dolazi do potpuno identičnih fizioloških i biohemijskih promena. Čak i kada vaš um zna da se ne smejete zato što vam je smešno, vaše telo će doživeti potpuno iste pozitivne efekte kao i kod spontanog smeha. Prema ovom novom konceptu, koji se sprovodi u 5.500 klubova u 55 zemalja, svako može da se smeje kada poželi, i to bez bilo kakvog razloga – nisu mu potrebni vicevi, humor niti komedija”.

Izlazeći iz autobusa zgazio je pravo u lokvu vode. Nakon nekoliko koraka đonovi od cipela kupljenih na buvljaku razdvojili su se, a potom i sasvim raspali. Ostatke cipela je skinuo i onako bosonog nastavio da hoda smejući se svemu čega se setio: kako je neki samoživac, ne vodeći računa, presekao glavni strujni kabl u najužem centru velikog grada zbog čega je desetine hiljada ljudi ostalo bez električne energije. Smejao se što se „pored svih napora nadležnih organa” nije saznalo ko je krivac, a zapravo bilo je jasno da je taj bio suviše poznat da bi bio prepoznat. Smejao se i što je na naslovnim stranama mnogih dnevnih novina uz vest o razornom zemljotresu, koji je stotine ljudi ostavio bez krova nad glavom, barabar, stajala uokvirena vest da se izvesna starleta „ipak pomirila sa svojim dečkom”.

Smeh ga je gušio zbog bezbroj razloga koji su navirali kao nezaustavljiva bujica: zbog vraćanja pozajmica prijateljima koje je iz godine u godinu vrteo ukrug po sistemu „seci uši krpi…”; zbog oca penzionera koji se zbog svakodnevnih vesti o regulisanju penzija, koje su se smenjivale po sistemu „toplo-’ladno” – čas učlanjivao čas odustajao od članstva u partiji penzionera; zbog majke koja je jedinu nadu za mogući opstanak pronalazila u zakonu o restituciji kojim bi povratila dedinu imovinu, a koji se odlagao do beskonačnosti; zbog supruge čija je plata iznosila 12.000 dinara a za koju je MMF bio uveren da od tog iznosa ovde može da se živi; zbog sina koji danima očajava kada njegov omiljeni sportista izgubi u finalu i ne dobije nekoliko stotina hiljada evra; zbog višemesečnih zaostalih kućnih računa za koje uopšte nije imao ideju kako će da ih plati. Zagrcnuo se od smeha i kada je čuo da je vlada njegove države bila višestruki dužnik po istoj osnovi i „u istom problemu kao i on”.

Gorko se nasmejao setivši se kako je u vestima gledao prilog o novootvorenom drugom dnevnom boravku za „decu ulice” koji je radio pet dana u nedelji od osam do osamnaest časova, a vikendom potpuno zatvarao vrata. Zamišljao je lica dece kada bi im saopštili da moraju da napuste tople prostorije u šest po podne i odu u mrak, na kišu, sneg, vetar, ostavljajući za sobom na policama prihvatilišta ružičaste zeke i bele mede...

Neko ga je, po ko zna koji put, povukao za rukav: „Kupite ove divne sadnice! Mislite na budućnost! Kroz pet godina imaćete drvo puno šljiva. Uživaćete u rodu i hladu drveta!” Ne znajući ni sam zašto, za poslednji novac koji je imao kupio je jednu šibljiku, otišao kući i u dvorištu zasadio buduće drvo. Seo je ispred njega i pomislio: još samo pet godina!

Pet godina?!

Koliko puta su mu tokom celog njegovog života obećavali da će se za samo pet godina najzad desiti nešto dobro u njegovom životu?!

Trebalo je samo malo da sačeka. Da se još samo malo strpi.

Nasmejao se ponovo. Shvatio je da nikada neće moći da se učlani u: Klub bezrazložnog smeha!

*Izvorno objavljeno u dnevnom listu „Politika“