Kome je do plakanja

Nova godina je tek ušla u svoj četvrti ili peti dan. Došli gosti, neće da idu kući, badava ja svaki čas zevam, trljam oči, idem do kupatila. Svikli ljudi još od 31. decembra da sede, da dočekuju novu godinu, pa novi dan, pa decu iz provoda... Raduju se gosti. Setim se onda ja da niko od prisutnih baš ne voli hladnoću, pa počnem svaki čas da otvaram prozor, da se provetri, da dim ne ode u spavaću sobu. Zbog deteta. Malo su počeli da se trljaju, te noge, te nadlaktice, ali niko ne odustaje od svog sedišta. Uključim televizor, biram kanale, pa sve tražim nešto potresno, nešto što je oprečno prazničnom duhu i veselju. Jok. Sve utisci sa proslava, sve čestitke, pesma, igra i druženje. Dignem ruke i od toga i taman da odustanem, da se uključim u razgovor do koga mi ama baš uopšte nije stalo, na ekranu – spas. Silni izginuli, civili, žene, starci, deca. Ne znam gde, al stvarno strahota. Ruševine, bombe, autentični snimci. Sve se vidi, kao ono iz naših ratova. Reporter pokazuje žrtve, njihove rane, zgarišta. Pojačam ja zvuk, ne bih li čuo ko je koga napao, zašto, kada. No ništa ne razabirem, jer je kod mojih gostiju moć govora očigledno daleko nadjačala moć empatije. Ko šljivi mrtve, pogorelce, izbegle gladne. Uspalili se, sve bučniji. Pričaju i oni o tim istim stvarima, al na nekom daleko višem nivou. Tako, s nekom filozofskim i ironijskim otklonom. Al sad neću ni ja da odustanem, pa brzo na prozor, otvaram širom, makar se i ja razboleo. Sve opet isto. Trljaju se ispod kolena, trljaju se iznad lakata, al ne ustaju. Trljam se i ja, al prozor ne zatvaram. I taman da se upecam na neke političke provokacije, a volim da rešavam svetska politička pitanja, napolju prvo škripa guma, pa snažan udarac. Tu svi đipiše na noge, pa na otvoren prozor. Naravno, kad su svi došli kolima, pa im zort da se ovaj što se zakucao nije zakucao baš u njihov auto. Malo se nagli, pogledali, pa se vratili na početne pozicije, sve jednako bezvoljni da se upuštaju u život sam sa istim žarom kao u mudrovanje. Te „ja sam parkirao više gore“, te „ja više dole“ i ništa. Bacili se opet na smisao, dedukciju i semantiku. Tu sam već počeo da molim boga da mi se dete probudi, da moram ja da uskočim u krevet kod njega kako bih ga „dospavao“, onda i sam zaspim a imam opravdanje.

Ali ima boga. Deus ex machina. Došla policija na uviđaj, zbog onog što je slupan, pa pozvala „pauka“ da odnese olupinu. Tu više ni moji gosti nisu mogli da obuzdaju svoju radoznalost, prirođenu svima nama, naravno – nekome u manjoj nekome u većoj meri, pa se prihvatili jakni i kaputa, pozdravili se sa nama na „brzu-brzinu“ i izleteli napolje da posmatraju kako će ga podići, hoće li s kola u tom dizanju otpasti neko krilo, vrata, ili makar farba da mu se oguli na tom mestu gde ga uhvate „klešta“. Možda zakače nekog sa strane. Eto sada i životne radosti. Ne samo intelektualne. Gledam ih kroz prozor kako se raduju posmatrajući štetu koja ne ide na njihov račun i shvatim da ni ja nisam ništa bolji od njih: ugasio svetlo, tobož spavam, da se niko ne bi dosetio da se vrati, a merkam s prozora koliko će vremena biti potrebno da se ulica raščisti, pa da moji prijatelji mogu da se iskobeljaju. Kome je do plakanja, moram i ja da se zabavim!