Leševi

(Odlomak nečega u nastajanju.)

 

  Betonska terasa bila je siva. Kao, uostalom, cela zgrada i kvart. Jedino su šerpaplave pločice, sa poda, odudarale od monotonije beskrajno istih, beskrajno istih, beskrajno istih zgrada.

 Štrik i po njemu mokar veš. Postajao je još teži zbog sparine. Krivio se u izmorenom luku, preteći ciljao pod i dečaka od dvanaest godina na njemu.

 Užasno tanak, duge raščupane kose, ličio je na samotnjaka. I pored tolike neuhranjenosti, nije izgledao propalo. Videlo se da telašce tek treba da se popuni, razvije; videlo se to po glatkoći kože, njenoj mekanosti i belini, rečju: nežnosti; kojom je majušno truplo gutalo prostor i ljude oko sebe.

 Igrao se belom radom, gledajući je kako se vrti između sklopljenih dlanova. Malo malo, pa bi se trgnuo. Kao da mu je neko upravo prišao, neprimećen. Najzad, trgnu se na živu osobu – njegovu majku.

 Stajala je na sred praga, popunjavajući okvir vrata salom što ju je celu pojelo i tesno se zatezalo ispod tanane haljine. Kratka crna kosa bila je masna, znojava; kao i čelo i obrazi od crvenih pečata.

 “Ćao!”, dreknu dete, kratko pogledajući majku. Impresioniralo ga je okretanje latica.

 “Zdravo. Šta radiš?”

 “Igram se.” Isplazi jezičak, skupi usne.

 Majka ga je posmatrala neko vreme. Očiju stisnutih, očiju sivih, kao zgrade.

 “Kako se to igraš?”

 “Lepo.”

 “Pa, je l’ znaš kako se, u stvari, igra sa tim cvetom?”

 Dečko razdvoji dlanove. Podiže pali cvetak ispred svojih okica. “Ne?”

 “Daj da ti pokažem.” Debela se pokrenu, teško kao tanker. Čučnu, polako, polako, polako, sve krckajući kolenima. Pfnu.

 “A, nemoj!” Izmaknu cvet od majčine ispružene šake.

 “Milane, šta ti je?”

 “Hoću da se igram!”

 “Pa, igraćeš se, bože dete, samo daj da ti pokažem kako treba da se igraš.”

 „Meni je lepo i ovako!“, kukao je, znajući, uzalud; sve držeći cvetić iza leđa iz kojih je jasno izbijala kičma.

 „Dobro, igraj se tako.“

 Mali blesnu u smešku – ipak je pobedio. Nastavi da vrti cvet.

 Majka se izgubi, na tren. Zatim se vrati sa dva jastuka. Crvenim i plavim. Crveni baci u ugao terase naspraman dečaku. Plavi baci dečaku na glavicu. Dok se mališan kikotao i, kao bajagi, bunio što mu je jastuče palo na igračku, majka se gegala, kroz teški veš, ka svom sedalu. Čitav minut, pokušavala je da čučne tako da joj sredina zadnjice bude tačno na jastuku. Pridržavala se rukama o zid i ogradu; stenjala, jecala; podupirala se tresućim rukama...

 Najzad se smesti. Zagleda se u dečaka. Nije prestajao sa vrtenjem stabljike. Dlanovi su postajali crveni.

 „Sedi na jastuk.“

 (Mali je smuvao jastuk iza leđa.)

 „Nije mi toplo.“

 Nasmeši se. „Znam da ti nije toplo, zato i kažem.“

 „A, ovaj, mislim, hladno! Nije mi hladno.“

 „Kako sad, nije ti hladno, a nije ti bilo toplo.“

 “Hladno, hteo sam da kažem hladno.”, vrteći cvet.

 „Samo ti stavi jastuk ispod guze. Nazebćeš, pa ćeš onda da šmrckaš ceo dan i onda ćeš morati da piješ sirup i da ti sipam kapi...“

 “Neću kapi!”

 “Znam, zato ti i kažem da sedneš na jastuče.”

 “Ali toplo je!”

 “Jeste toplo, ali pločice su, ipak, hladne, pa ćeš se razboleti.”

 Dečak odluči da je priča završena. Nastavi sa piljenjem u igračku.

 „Čuješ šta ti kažem?“

 „A-a.“

 „Milane.“

 Na ovu komandu, mališan se udrveni. Zagleda se u majku, postajući mali-najmanji.

 Žena klimnu glavom. Sin prevrnu očima, ali popusti. Pridiže se taman toliko da može ugurati jastuk između sebe i pločica. Sede, kriveći lice u nezadovoljstvu.

 „Šta se bekeljiš? Isti ti je đavo, samo ti je još udobnije.“

 „Nije isti đavo.“, prosikta, jedva otvarajući ustašca pobledela od stiskanja.

 „Kako nije?!“

 „Eto tako, baš nije isti đavo!“

 Slegnu ramenima. Pohrli kažiprstom ka levoj nosnoj duplji. Posle kratkog migoljenja prsta, izvadi okrvavljenu slinicu. Smulja je u lopticu i baci, negde ka vešu.

 “Nije mi jasno zašto teraš inat.”

 „Ne teram inat.“

 „Sigurno?“

 „Ne teram inat.“

 „Dobro, dođi, poljubi me.“

 Zavrti cvet još nekoliko puta, pa skoči. Priđe majci u dva sitna, titrava koraka. Zagrli je oko vlažne vratine, jedva sklopivši šake u iskrenom iskazu ljubavi. Cmoknu majku u dno nosa.

 Smeh. „Ih, pa poljubi me lepo!“

 I dečko se smejao, vriskao, migoljeći se u maminom golicavom zagrljaju. Razmenjivali su brze, praskave poljubce, svuda po licu. Kada su prestali, mališan poče da se briše nadlanicom.

 „Pa što se brišeš.“

 „Zato!“, vriskao je od sreće.

 “Pa što? Pa što?” Cerila se, bockajući ga kažiprstom, nanovo ljubeći.

 Euforija naglo presta. Ostali su još samo zaboravljeni zagrljaju kojih kao da nije ni bilo.

 “Hoću da se igram.”

 “Prvo donesi mami telefon.”

 Sin pokuša da se iskobelja iz balvana koji su ga sputavali.

 “Važi?”

 “Važi.”

 Nesta u utrobi stana. Brzo se vrati, držeći crnu slušalicu za antenu.

 “Rekla sam ti da ga tako ne nosiš.”

 Ne prokomentarisa. Sede gde je i bio. Zgrabi cvetak. Kao da je zaboravio šta se sa njim radi, tupo je gledao u zelenu stabljiku, bele latice i žumankastu sredinu.

 „Šta ti je?“

 „Ništa.“

 „Je l’ vidiš nekoga?“

 „A-a.“                                                                                          

 „Sigurno?“

 Mali zaklima.

 „Milane?“

 Blentavo: „A?“ Upravi pogled ka majci.

 “Milane, rekao bi mi da vidiš nekoga? Je l’ da da bi mi rekao?“

 Dečak šacnu dovratak. Crnac u sivom odelu i beloj košulji, bez kravate, smešio se bisernim zubima. Milan se strese. „Ne vidim nikoga.“

 „Sigurno? Sigurno ne vidiš nikoga?“

 „Ne, mama. Stvarno, nikoga ne vidim.“

 „A zašto si onda tako tužan?“

 Ne reče ništa.

 “Milane, je l’ me čuješ?”

 “Čujem...”

 “Zašto si onda tako tužan?”

 “Eto tako.” Majušni mozak je tukao punom parom. “Eto... Ne znam kako da se više igram.”

 Crnac izreče nešto nečujno, na šta se mali osmehnu, pa brzo vrati u oblačno stanje.

 Majka previde taj sitan gest, pa produži sa pričom.

 „Kako ne znaš kako da se igraš? Pa, puna ti je soba igračaka.“

 „Ma, sa cvetom. Dosadno mi je da ga samo vrtim.“

 „Pa, je l’ hoćeš da ti pokažem kako se stvarno igra sa tim cvetom?“

 „Aha!“ Zaklima glavom, razjareni bik.

 „Dođi ovamo.“ Pozva ga i rukama, raširenim, prijateljskim.

 Sin joj dopuza do krila. Tu se šćućuri, siguran.

 “Zaboravio si cvet.”

 Mali otpuza do cveta i nazad, noseći ga u zubima.

 “Ne glupiraj se.” Izvadi mu cvet iz usta. “Znaš kako se zove ovaj cvet?“

 Pogleda u crnca.

 „Bela rada.“

 „Jeste, bravo! E, sad, sem što lepo izgleda“, poče majka, kao da dečak ima upola manje godina: „Bela rada može da se koristi i za igru koja se zove ‚Voli me, ne voli me’. Jesi li nekada čuo za tu igru?“

 Zaklima levo-desno, tako da kosa ošinu majku po očima.

 „Uf, pazi malo.“

 „Izvini.“
 Žena stisnu, pa razklopi zamagljene oči. Obrisa to malo suza, nastavi: „Vidiš, kako cvet ima ove latice. Vidiš?”

 “Aham.”

 “E, koliko ih ima?”

 “Ne znam.”

 „Pa, prebroj.“

 „Jedan, dva, tri...“ Pa nastavi u sebi, pipkajući svaku laticu kako bi je prebrojao. „Trideset i jednu!“

 „Trideset jednu! Pa imaš sreće!“

 „Što?“

 „Nije bitno. Videćeš. Nego, vidi, igra se igra tako što počneš od bilo koje latice i čupkaš je. I kad je počupaš govoriš ‘voli me, ne voli me’, sve dok ne dođeš do poslednje. I ako je poslednja ‘voli me’, onda te osoba o kojoj si mislio, dok si to radio, voli, a ako je ‘ne voli me’, onda te ta osoba ne voli. Shvatio?”

 “Da.”

 “Ajde, probaj, dok mama obavi razgovor.”

 Mali otpoče čupanje. “Voli me. Ne voli me. Voli me. Ne voli me. A, ne, to su bile dve!”

 Majka je, još uvek, posmatrala šta radi.

 “Onda je znači, sledeća isto voli me.”

 “Da!” Nastavi. “Voli me, ne voli me...”

 “Radi to u sebi, moram da telefoniram.”

 Mali zaćuta. Pogleda u crnca koji mu je nešto bio rekao. Odmahnu glavom, smešeći se na crnčeve opaske.

 Žena okrenu broj. Gorela je svaki put kad bi okretala tih šest cifara. Što od žudnje, što od nervoze, što od besa od mogućeg nejavljanja osobe koju zove. Zvala se Petar, ta osoba. Volela ga je, naravno. No, ovog puta ga je zvala iz čiste pakosti. Htela je da započne bilo kakvu svađu, pa i svađicu, samo da bi imala izgovor. Uvek je ištala za izgovorom. Tako i jedino tako mogla je sasvim da se prepusti svojim tajnim uživanjima. Izgovor bi pronalazila svuda: u lošem raspoloženju, u lošem vaspitanju, u praznoj kutiji, ispod jastuka, i u prepirkama... Šta god bi je učinilo iole nervoznom, postajalo bi savršen izgovor.

 Petar beše nedostupan. Sami nasnimljen glas telefonske kompanije, iako prijatan i smirujuć, razljuti je, a tek misli o Petru... Petru koji nije tu kad joj treba, Petru koji je sa nekom drugom, Petru koji je namerno izbegava, Petru zlom!

 Besno ugasi telefon i baci ga na pločice.

 “Jesi završio?”

 Sin, najednom, glasno izgovori: “Voli me!”, kako ne bi izgubio nit. “Evo, još malo. Ne voli me, voli me, ne voli me, voli me, ne voli me, voli me!” Uzdiže ručice, pobedonosno zavrte ogoljeni cvetak: “Voli me!”, objavi crncu koji nije skidao kez. Okrenu se majci, zagrli je snažno. “Mama, ti me voliš! Voliš me!”

 Zagrli i ona njega. “E, Milane, pa ko da to već nisi znao!”

 „Znao sam!“ Odalji se od nje, tek toliko da može da joj pogleda u oči. „Znao sam, ali sad sigurno znam!“

 „To je samo igra. I da je ispalo ‚ne voli me’, ja bih te volela.“

 „Znam!“ I zagrli je još jače.

 „Milane.“, poče ozbiljnije.

 „A?“

 „Ne kaže se a, nego molim.“

 “Molim, mama?” Dečko je pogleda, ravno u oči. Sitne, ugašene oči, tesno uglavljene između oteklih kapaka. U njima su čak i njegove krupne blistave oke izgledale poput dve suve grožđice.

 “Ajmo u sobu.”

 “Joj, je l’ mora sada?!”, pobuni se. Htede da pogleda u crnca, ali na vreme se seti da bi to samo zapečatilo odluku, pre vremena.

 „Pa, šta ti sada fali?“

 “Ne znam, malo sam umoran.”

 “Ma, od čega si umoran, molim te.”, kroz smešak će, pa ga zagolica. Mali nije mogao a da se ne nasmeje; iskreno, praskavo, srećno.

 „Ajde, ajde.“ Žena ga pusti iz zagrljaja. Jedva se podiže. Udišući duboko, uze sina i podiže ga od zemlje. Mali je obrgli, tek toliko da ne padne. Prošli su ravno kroz crnca. Dečak ga tužno pogleda, te opusti majušna ramena. Crni je bledeo, dok se mališan gubio u majčinom zagrljaju. A majka mu je, već na pola puta do kreveta, strgla gaćice i, kružnim pokretima srednjaka po anusu, izmamila erekciju.