Šilo

Perhaps it was a result of anxiety.

Bubba Zanetti,  Mad Max

 

 

   Petar cunja po knjižari, gledajući u naslove koje ne čita; pokušava da se zabavi dok njegova žena ne završi smenu. Šarene korice mu brzo dosade, te se obazre, ne bi li uhvatio pogled svoje supružnice. Ona, Ana, stoji za pultom; kucka cenu na kasi i pilji u račun koji izbljuje mašina, pa uzima pare od starca sa štapom.

 Ana se smeši mehanički. Mehanički i vraća kusur, i zatvara kasu.

 Petar se pita nije li njegova žena stvarno glupa, ili je to samo namešteno ponašanje; koje ne iziskuje previše truda od onoga koji ga čini. Najednom mu se smuči njeno lice, pa se zapilji kroz izlog. Na ulici je retko ko. Nebu se povraća. I Petru je mučno.

 “Završila sam.”

 Petar se trgne, kao da je zapao u san.

 “Šta ti je?”, smeška se Ana, dok ga grli.

 “Ništa. Zamislio sam se.”

 “Aj palimo. Ne mogu više da gledam knjige.”

 Petar klimne glavom, uhvati ženu za mišicu, pa je izvede iz radnje.

 Na ulici, i dalje nikoga. Zvuk njihovih potpetica guši tanak sloj ždrićke. Susnežica je. Petar i Ana – svako u svom mozgu – razvijaju misao o vremenu koje stoji.

 Kod kuće, pozdrave se sa petrovom mamom. Ona zahteva pažnju: nudi ih ručkom koji je smućkala; pita hiljadu nebitnih pitanja. Petru – svežem sa šaltera pošte – i Ani – svežoj iz mora mrtvih reči – nije ni do čega od toga. Jedva se otresu starice, proteturaju kroz dugački hodnik, ostave jaknu i kaput, uđu u njihovu sobu i zaključaju vrata.

 Iako prostrana, sve sa posebnim kupatilom, soba im ne daje nikakvu utehu. Nikome nije do televizije, ali, sve jedno, pale uređaj i puštaju ga da im pravi društvo; seče tišine; ispunjava živote.

 Anin izlazak iz WC-a prati šuštanje vode vodokotlića. Petra, koji namešta krevet, ovo nervira jer zna da žena mu sigurno nije oprala ruke.

 “Hoćeš da spavaš?” Ana, međutim, drži peškirić u rukama i trlja šake o dlačice brisača.

 Petar je gleda, iritiran što nije bio u pravu i što mu je propalo nekoliko dobrih pridika o ličnoj higijeni. Vrati pogled posteljini koju ispravlja i prekriva ćebetom.

 “Ne.”

 Ana se na ovu odsečnu negaciju nasmeši, pa baci peškirić u lavabo i skakutavo priđe mužu. Zagrli ga, napipa otromboljeni stomak ispod košulje; to joj dođe nekako slatko, te se još više pribije uz njega i poljubi ga u vrat.

 “Čekaj da namestim.”

 “Ma, nema potrebe.” Ana spušta svoje golicave šakice ka Petrovim butkama i međunožju. Hvata ga za oplođivač i kikoće se.

 Petar se izmigolji. Pravi grimasu, ali se trudi da ostane smiren. Da ne drekne.

 “Volim kad je namešteno.” Nastavlja.

 Ana ovo prihvata kao čudnu osobinu njenog miljenog, pa produži sa kikotanjem, metar od njega, svlačeći sa sebe odeću. Petar ubrzo zgotovljuje, pa se i on skida, gledajući u Anu koja mu se smeši. Petar se osmehne ka njoj, ali misli da je to više bio grč. Ani to ne smeta, pa mu prilazi i, dodirujući ga, svaljuje na krevet.

 “Pazi malo.”

 Ana mrmlja, ljubeći: “Izvini.”

 Ljube se i grle, i maze, i čvrsto stežu, sve dok njoj nije do njega u sebi. Petar je o ovome maštao pre pet minuta, ali sada mu je to sve jedna velika muka koju zna da mora da istrpi do kraja. Odlučuje da odleži stvar; pusti nju da se zabavi i onda čvrsto zaspi ili ode negde da se napije. Stoga joj, brže bolje, hvata ruku i polaže je na svoj nabrekli ud. Ana zastenje, čim se vrh nasloni na njene usmine; nastavi da krklja sve dok ne svrši. Za Petra, sve je to predugo trajalo. Hteo ju je, bar deset puta, zbaciti sa sebe i dreknuti joj kako je mrzi. Ali nije znao zašto. Nije je iskreno mrzeo. Voleo ju je. Ili nikada nije mogao da razlikuje jedno od drugog; pobrkao je pojmove i osećanja i sada se našao u situaciji koju nije znao kako da reši.

 Pokušavao je da pronikne u svoj problem. Da ga sagleda sa više strana i shvati. Ali sve što je mogao da vidi, sve što je mogao da čuje, sve o čemu je mogao da misli, bila je njegova žena koja se približavala i udaljavala, približavala i udaljavala; dahćuća, prevruća, lica od razljapljenih usta i stisnutih očiju – novorođenče; žena koja mu tada nije trebala; žena koja je bila sve što je mrzeo.

 Ne shvata kako se našao na nogama, ali zna da nije mnogo prošlo. Gleda oko sebe i vidi da je u sobi, da je go. Čuje jecaje, pa pogleda ka zvuku i vidi Anu u uglu kreveta kako se drži za glavu i sve više skuplja u kutku. Iz njenog nosa vijori se grimizna traka; pesnica mu je stisnuta, bela i nabrekla, krvava.

 Onda mu se sve vrati.

 Zakorači ka njoj; uhvati je za kosu; izignoriše njen krik i molbu; baci na pod i zgazi stopalom. Za trenutak, ne zna šta da učini. Drži je prikovanu. Ona mu se prepustila. Moli ga za pomoć. Njega, koji je poslednji koji joj može pomoći. Koji joj poslednji želi pomoći. I kada mu se u glavi oformi jasni stav prema njoj – da joj želi samo zlo – Petar siđe sa nje. Uhvati je jednom rukom za kosu. Drugom joj razmaže usne u crvenom prasku. Zatim je baci na krevet. Ana odskoči. Zatetura u stranu. On je ubrzo na njoj. Ruke joj obuzdava kolenima. Ostatak cimavog trupla svojom zadnjicom. Sa obe ruke, stegnute u buzdovane, zadobuje po njenom licu i grudima; modreći je i cepajuci svuda, praveći od nje abominaciju.

 Probudio se, nag, sa ukusom gvožđa na nepcima. U ždraku po sobi, sve se čini kao i ranije. Oseća, međutim, da mu nešto fali. Da deo prošlosti nekako uzmiče njegovom sećanju. Zavali se u jastuk i promeškolji. Vidi da je krv na jastuku i po pokrivaču. Vidi krv na svojim prstima. Seti se.

 Leži, ne zna koliko već dugo; razmišja o svemu što se dogodilo. I oseća se dobro. Posle dugo vremena, ispunjen je spokojem; mišlju da će sve biti u redu i da će nanovo postati srećan.

 Oblači gaće i, još uvek grogi, leluja ka vratima. Klati se i kroz hodnik, dok ne stigne do kuhinje. Njegova majka sedi za stolom i sluša radio. Toliko ga je utišala da se glasnije čuje zujanje mašine, nego program koji lebdi u etru. Ana je skoro ušla u zamrzivač – čisti ga od previše leda koji se nahvatao po stranicama kovčega. Radi to šilom koje jako i odmereno zabada u belu pokoricu. Onda uzima čistilicu za prozore i grebe šta je preostalo; nanovo udara šilom i nanovo struže.

 “Mama, idi u sobu.” Petar položi ruku starici na rame.

 “Čekaj da čujem vesti.”

 “Slušaj u sobi.”, pa stisne ženi meso.

 Majka se cimne, zbaci njegov hvat, pa ode, sve sa radiom.

 Petar gleda u svoju ženu. Prelazi pogledom preko svake masnice koju joj je napravio. Preko svake posekotine. Čini mu se da joj fali deo zuba.

 “Šta radiš?”

 Ana ćuti.

 “Čuješ šta te pitam?”

 “Čistim.”

 “Je l’ moraš to sad da radiš?”

 Ana prestane. Čvrsto stegne šilo, dok joj šake ne preblede. “Moram.”

 Petar pogleda u sudoperu u kojoj se topi izvađeni led.

 “Mogla bi da sačuvaš malo leda. Da ti splasnu otoci.”

 Ana zaplače, naprasno – samo krene iz nje, bujice slanih kapi. Petar se pomeri, teško. Sporo joj priđe. Uhvati za obe ruke i poljubi u potiljak. Ana na ovo ispusti špahlu i šilo. Okrene se ka mužu i zabode snažno u njega, jecajući. Petar je grli; ona nestaje u njegovim šakama, ramenima, telu i usnama. Govori joj da se smiri. Da je sve u redu. Ona klima glavom i pokušava da obuzda sline i suze.

 “Izvini.”, muca.

 “Nema veze.”, izgovara on, pogleda prikovanog na dno zamrzivača, gde se šilo zabolo u komad leda.