14.10.2008.
Lepa vest Stigao mi je poziv iz dalekog danskog grada Hileroda, od članova renomiranog kluba Millenium, da tamo predstavim svoje knjige i sebe kao književnika. Unapred sam se radovao. S razlogom, kako će se kasnije ispostaviti.
Prvi utisak U Dansku, ponosnu postojbinu Vikinga, pristigao sam kako i priliči, brodom iz Roštoka, sa severa Nemačke. Tu sam uočio jednu neobičnu pojavu, za koju sam tada mislio nema mnogo veze sa Danskom, ali kako se kasnije ispostavilo, možda i ima. Naime, dokoni putnici iz dosade često hrane galebove, silne morske ptice... E tu sam se iznenadio: Kada je jedan od galebova uhvatio bačeni mu hleb, odneo ga je bliže obali i ispustio ga na površinu vode. Taman kad mi posta žao nespretnog letača, shvatio sam šta ptičurina u stvari radi - naučila je da se oko hleba obično skupe ribice, a one su joj mnogo omiljenija hrana od ponuđenih ostataka putničkih sendviča. Čim su se oko mamca pojavili mehurići (koji se u profesinalnom ribolovu zovu kolobari, čuh jednom od J. Memedovića), ona se stuštila nadole i uhvatila srebrnu ribicu glupicu. Galeb je, verovali ili ne, koristio mamac da bi privukao plen! Ne znam da li je ova pojava već zabeležena u zoološkim bihejviorističkim analima, ali ako nije, želim da mi se pripiše dokumentovanje tog fenomena. Ispuštanje hleba ovekovečio sam fotoaparatom, kao potencijalni dokaz na Svetskom samitu orintologa, ako me, kako se posle svega opravdano nadam, i tamo budu pozvali. Bilo kako bilo, uputio sam se, znači, u zemlju gde se čak i ptice promišljeno ponašaju...
Čim se veliko plovilo otisnulo nekih dvadesetak kilometara na uzburkanu pučinu, kao po nekoj samo posvećenima pojmljivoj komandi, započeo je uigrani marš plavokosih severnjaka ka nekoj vrsti brodskog fri šopa - brod je stupio u međunarodne vode i alkoholna pića su od tog trenutka mnogo jeftinija nego na kopnu. Svi su kupovali zalihe za skupi kopneni život, ali dobar deo kupljenih dobara se i konzumirao odmah, tu na osunčanim palubama... Gledao sam čitavu operaciju "Pijani brod" uživo, iz bezbednog prikrajka, sve dok se nisam setio jedne izreke starog naroda sa severa Danske, Inuita:
Kada dolaziš u neko selo, ponašaj se kao stanovnici tog sela! Zahvaljujući beskompromisnom poštovanju krilatice tog mudrog, drevnog naroda, zaboravio sam uskoro i ime broda a i kako se zove tradicionalna danska rakija od raznih trava koju sam tada kupio i zloupotrebio. Posle sam proverio, zove se Gameldansk... Ne morate ga piti na brodu kojeg ljuljaju valovi severnih mora - posle samo nekoliko gutljaja talasi se nekako pojave gde god da ste. Ipak, Danci obožavaju te brodske ture baš zbog niskih (ustvari, normalnih) cena alkoholnih pića. Kada mi je, posle nekoliko dana, ponuđen izlet u Švedsku, izabrao sam odlazak brodom, iako je između te dve države 2000.godine sagrađen čudesni most-tunel Oresund. Pogodite zašto!
Alpinistički podvig Ko na brdu ak' i malo stoji, više vidi neg' onaj pod brdom...Najviši vrh Danske je Molehoj, i rešio sam da ga osvojim... Ima li boljeg mesta za sagledavanje jedne zemlje od pogleda sa najvišeg vrha iste? Njegoš reče da nema. Posle opsežnih psiholoških i fizičkih treninga, odgovorno pripremajući svoje telo na ekstremne napore i nepredvidive klimatske uslove, došao sam do podnožja "krova danske kraljevine" pun adrenalina, pomešanog sa gorkim ukusima gorepomenutog Gameldanska. Predamnom se uzdizao Molehoj, u svoj svojoj visini i divljoj raskoši. Želeo sam da se gore popnem sam samcit, te nisam tražio vodiče iz redova Inuita, kao što moje oprezne kolege vode Šerpase i jakove, kada imaju slične planove.
Uspon je počeo dana 12.maja 2008.godine u 17 časova i 28 minuta.
Bio sam na vrhu tačno četiri minuta i trideset šest sekundi kasnije. Da li sam zaboravio da napomenem da najviša tačka Danske, "zloglasni" vrh Molehoj ima čitavih 170 metara i 86 centimetara nadmorske visine?. Dok sam sedeo na najvišoj tački vikinške postojbine pitajući se dokle sežu granice ljudskih mogućnosti, pored mene je progegala neka zalutala debela kokoška, očigledno ne shvatajući opasnost bespuća hirovite planine i toga da sam bio već prilično ogladneo. Ipak, naiđe neka baba na biciklu, te sam odustao od primene ekstremnih metoda ishrane u prirodi.
Nisam kod sebe imao srpsku zastavu, pa sam pretražio džepove, ne želeći da čovečanstvo lišim spomena na ovaj događaj. Na samom Molehoju zabio sam metalnih dvadeset dinara u plodnu zemlju vikinšku, da tamo rđaju i svedoče o mom podvigu, kao večni spomenik nad kojim prolazi vreme i tutnje događaji...
Probušeni novac Kad smo već kod kovanica, Danci nisu uveli evro (Ko zna, zna!) već su ostali verni svojim danskim krunama. Zanimljivo je da koriste kovanice sa rupom u sredini. Mislim da je samo ušteda metala, koja u glupljim zemljama popunjava tu rupu, dovoljna da se izgradi tri male fabrike godišnje.
Hilerod Najveći deo boravka u Danskoj proveo sam kod porodice Keserić, u Hilerodu. To je gradić od svega tridesetak hiljada stanovnika, ali je zaista ostavio snažan utisak na mene. Izgleda kao da ga je neko napravio u meniju računarske igrice kao mesto idealano za život. Kuće i zgrade izgledaju kao da su sagrađene od LEGO kocki, parkovi i jezerca liče na slike starih majstora a labudovi se ponašaju razumnije nego mnogi ljudi koje sam za života upoznao. More je udaljeno nekih dvadeset pet kilometara, Kopenhagen četrdeset a Švedska najviše pedeset. Nije loša lokacija, zar ne? Prvo sam svratio do pošte da pošaljem rukopis jednom viđenijem danskom izdavaču, ne bi li se prevario da objavi prevedena pisanija jednog srpskog pisca (ako bolje razmislite, setićete se i kog). Poštu nisam prepoznao, dok me moj domaćin Boris nije ubedio da je to zaista pošta a ne Deda Mrazova radionica. Šalteri su crveni, niski i bez stakla. Na mnogim policama prodaju se plišane mede u poštarskoj uniformi i slične podopštine. Vazduh je klimatizovan i, valjda, jonizovan da liči na onaj koji miluje alpski povetarac. Službenica, koja govori engleski sa naglaskom srdačne londonske kućepaziteljke, rešila mi je sve probleme za četiri minuta i trideset šest sekundi, što je već drugo ponavljanje tog rezultata, odkada merim vreme u Danskoj. Ispratila me je rečima "Srećno sa tom knjigom, izgleda prilično zanimljivo!", valjda da me dokusuri. Zaljubio sam se u Dansku na prvi pogled!
Šetajući Hilerodom, sa svih strana su me okruživala genijalna a jednostavna rešenja, od uređenja ulica i saobraćaja do mnogobrojnih arhitektonskih i dizajnerskih bravura. Zanimljivo je da je zanemarivo mali broj građevina malterisan - sve je zidano do detalja perfektno uklopljenim fasadnim cigalama, koje patinirane vremenom izgledaju sve bolje.
Jedino nisam uspeo da vidim koje boje im je zemlja. Svuda je ili besprekorno održavana trava, ili cveće. Sve vreme sam očekivao da se odnekud pojave Teletabisi i počnu da me zamajavaju svojim glupim dosetkama.
Sve OK Pitao sam se koja to nevidljiva sila vodi računa da sve bude tako OK u ovoj zemlji. Pre nego što sam nastupio predstavivši knjige u prelepoj sali u centru grada, dobio sam ključeve svlačionice u kojoj bi se i Kajli Minog raskomotila rutinski i bez nelagode. U jednom trenutku pomislim da bi bilo dobro da za vreme susreta koristim i neki veliki papir i olovku. I gle čuda, na zidu već stoji pripremljen veliki blok visećih hartija, kao i debeli flomasteri u šest boja. Kao da neko čita misli... Potom su mi dali da izaberem bežični mikrofon, ponudivši mi nekoliko modela koji se razlikuju po veličini, dizajnu i boji zvuka koji pojačava i prenosi. Izabrao sam jedan crni, koji mi je ležao u ruci onako kako zamišljam da je Artiju svojevremeno ležao Eskalibur. Mom glasu davao je prijatno promuklu boju, te tonalitet sredovečnog intelektualca koji se nepažljivim ronjenjem nagutao peska na plaži u Nici. Bože, kako se čovek lako prilagodi boljim uslovima...
Skoknuo sam i do komšiluka. Brže nego što ponekad iz Beograda stižem do Novog Beograda, otplovio sam do Švedske. Iskusno sam se ukrcao na brod u Helsingoru, mestu koje se ponosi Hamletovim dvorcem. Jedva sam uspeo da pojedem tradicionalni otvoreni sendvič
smorebrod prekriven gomilom gambora, a već sam bio u Helsinborgu, gradu na zapadu Švedske. Tamo je prilično slično kao u Danskoj, s tim što je pažljivijem oku primetan povećan broj Šveđana koji se šetkaju unaokolo...
Kopenhagen Glavni grad Danske je priča za sebe. Nemojte postupiti kao plitkoumni autor ovih redova i odvojiti za ovaj biser severa manje od deset dana. Zabavni parkovi Zemlja avanture i Tivoli, vrhunski zoološki vrt, slobodna hipi-zona Kristijanija, muzeji i fabrike Tuborg i Karlsberg, Riplijev "Verovali ili ne" muzej, neodoljiva obala i most sa tunelom do Švedske, raznobojne fasade i gradski "uzmi pa ostavi" bicikli, zabava na sve načine i na sve strane. Stanovnici Kopenhagena izgledaju zadovoljno, opušteno i ispunjeno. Posebno Dankinje, koje ne bih podrobnije opisivao. Moje tradicionalno vaspitanje mi ne dozvoljava da tim svetlookim, vrlo diskretno ili nimalo našminkanim, severnjakinjama uputim zaslužene salve literarnih i svakakvih drugih vrcavih komplimenata. I tako, skrećem ovoj putopis na moje iskustvo sa najpoznatijom Dankinjom (koja je, doduše, prilično hladnjikava i dobrim delom liči na dunavskog šarana). Zove se Mala sirena. Domaćini su mi dali da biram: želim li da vidim čuvenu skulpturu Male sirene, simbol Andersenovog stvaralaštva, Kopenhagena i čitave Danske, ili da posetim raskalašni karneval koji se odvijao baš preko puta mesta na kome smo se tog trenutka nalazili. Premišljao sam se onoliko vremenskih jedinica koliko je Miško Čavić navodno zaostao za Miškom Felpsom.
Oprosti, Mala sireno, al' ja sam morao preko...
Ako je nečeg takvog i bilo, više ga nema. Šekspir bi se danas iznenadio. Možda i sada "ima nešto trulo u državi Danskoj". Ipak, ja to nisam uspeo da ugledam, a motam se i kuda treba i kuda ne treba, i imam fotoaparat od dvanaest megapiksela sa šestostrukim uvećanjem...