NA IVICI

Interesantno je koliko nešto čime se bavite dugo, u mom slučaju više od četvrt veka, postane toliko sastavni deo vašeg poimanja sveta da neprimetno oboji bezmalo svaku situaciju u kojoj se nađete. Da ponovo pomislim na to nagnala me je nedavna poseta zubaru zbog manje hirurške intervencije. Možda i ne bih tako očigledno povezao horor, kojem sam posvetio veću polovinu svog dosadašnjeg života, sa jednim manje-više rutinskim odlaskom zubaru, da me sam oralni hirurg kome sam se obratio nije podsetio na to – čovek voli moje priče, ima moje prve dve zbirke, pa je bilo sasvim logično da mu na poklon ponesem, umesto viskija ili kafe i bombonjere, svoju treću zbirku pod nazivom Tihi gradovi, koju je "Laguna" objavila prošle godine.

"Imaćete sada inspiraciju za neku novu priču", rekao je moj doktor u šali dok sam se smeštao na stolicu u operacionoj sali, okružen sestrama i stažistima.

"Zapravo, mislim da je najbolja horor priča o zubarima već napisana", odgovorio sam, nimalo ohrabren. Mislio sam pritom, naravno, na kratku priču Kristofera Faulera "Na ivici" (On Edge), objavljenu 1992. godine, priču po kojoj je snimljen istoimeni kratki (desetominutni) film Frejžera Lija koji sam imao priliku da vidim na nekom satelitskom kanalu pre desetak godina. Obećao sam svom zubaru da ću mu pribaviti tu priču dok mi je vilica trnula od anestezije, a onda je operacija počela i završila se iznenađujuće brzo, bez trunke bola.

"Za sedam dana dođite da povadimo konce", rekao je moj zubar s osmehom, "naravno, samo ako mi donesete i tu priču koju ste pomenuli. Bez nje – ništa."

Da samo objasnim onima koji priču nisu pročitali, niti su imali priliku da pogledaju film: izvesni gospodin Turlo, mladić slomljenog zuba, nezadovoljan zbog toga što je njegov stalni stomatolog na odmoru, mora da ode kod njegove zamene. Zamena je slatkorečivi, ali malčice jezivi tip u belom mantilu kome Turlo dozvoli da mu čačka po ustima, a potom i da ga uspava. Ono što pacijent na stolici shvati kada se probudi pravi je primer vrhunskih dometa horor žanra i jednostavno mora da izazove egzistencijalni strah u svakome ko se ikada podvrgnuo, potpuno bespomoćan, tim čudnim ljudima sa bušilicama i drugim sjajnim instrumentima opasnog izgleda u rukama.

Što me navodi na pitanje: zašto "Laguna" ne bi počela da objavljuje knjige Kristofera Faulera? Koliko znam, niko ga još nije prevodio na srpski, a posredi je jedan od najznačajnijih britanskih autora mlađe generacije (rođen 1953).

Prošli put sam na ovom mestu pomenuo da čitam World War Z Maksa Bruksa. U međuvremenu sam knjigu dovršio i sa zadovoljstvom mogu da napomenem da me prvi utisak nije prevario. Svi oni koji su voleli Romerove filmove o zombijima jednostavno moraju njome da budu očarani. Mlađani sin Mela Bruksa uspeo je da kroz svojevrsno "usmeno predanje" o borbi čovečanstva da opstane pred najezdom živih mrtvaca oda počast klasičnim Romerovim tezama o suštinskoj nesposobnosti savremene civilizacije da dela u sopstvenu korist, što je očito osuđuje na neumitnu propast. Impresionira širina Bruksovog zahvata – krajnje ambiciozno, ali izvedeno umešno, sa karakterističnim koloritom za ispovest svakog lika čija je priča sastavni deo epske freske o bespoštednoj borbi za opstanak. Kineski lekar koji je bio očevidac izbijanja epidemije, krijumčar ljudi preko zatvorenih granica, proizvođač lažne vakcine koji se obogatio na laži da se virus koji podiže mrtvace može suzbiti njegovim lekom, pešadinac koji je nekako preživeo najveći fijasko u istoriji američkog ratovanja, japanski internet-zavisnik u bezglavom bekstvu iz Tokija punog neupokojenih ljudoždera... Svaki od tih likova ima svoj specifičan glas, žargon, uverljiv je. Stoga i Bruksovo viđenje država koje su se pokazale najvitalnijim i najotpornijim pred katastrofom – Izraela, Južne Afrike i Kube – ima punu opravdanost i smisao.

Najbolja dela o zombijima oduvek su bila donekle subverzivna. Ono subverzivno u Bruksovom romanu jeste već dobro poznata teza da demokratija ne funkcioniše. U svetskom ratu protiv živih mrtvaca, još jedna od zemalja koja je uspela da se odupre, reorganizuje i pobedi – kao već toliko puta u istoriji – jeste Rusija, ali tek pošto je ponovo postala carevina, pod strahovladom teokratije.

Kad pročitate ovakvu knjigu, pomislite kako bi to bila dobra TV serija. Ne film – previše je opširnog zamaha, sa obiljem protagonista, fragmentarne strukture koja ipak prati čvrst vremenski tok od pojave prvih slučajeva smrtonosnih napada zombija sve do (Pirove) pobede čovečanstva. I zaista, sklon sam da poverujem da je format serijala sve superiorniji u odnosu na zasebne filmove, pogotovo otkad su budžeti namenjeni produkciji i – još važnije – pisanju serija stali rame uz rame sa budžetima holivudskih blokbastera. Dokaz za to su Lost, Battlestar Galactica, Heroes, pa čak i Grey's Anatomy, čiju drugu i treću sezonu upravo sa velikim zadovoljstvom gledam sa suprugom na DVD-ima pristiglim iz Amerike.

Ne verujem da će iko ikad snimiti seriju po romanu Maksa Bruksa World War Z, ali to nije nikakva prepreka da ga "Laguna" prevede i objavi.

Glasajte za to, zatrpajte redakciju mejlovima, probajte malo da i sami utičete na uređivačku politiku kuće koja nam je dala toliko dobrih žanrovskih knjiga. Nećete se razočarati. Obećavam.