Nemoj da ćutiš, nemoj da trpiš

                Živimo u društvu koje je kao svoju narodnu „mudrost“ izrodilo poslovicu: „Ćuti i trpi“. Upravo ta perverzna društvena naredba postala je temelj svakojakog zla: ličnog, porodičnog i društvenog.

                U selu moje bake, živela je žena koju je muž ubijao od batina. Skoro uvek pijan, a nasilan čak i kada je trezan. Ona je ćutala i trpela. Jedna jezičava komšinica celu situaciju je precizno dijagnostifikovala: „Gde je čvrsta pesnica, tu je meka kitica“.

                Njihov sin, oguglao na nemile scene, bio je nemi posmatrač. Otac je bio „zli model“ sa kojim se muški potomak identifikovao, a njegova majka, svojom ćutnjom i trpljenjem, postala je saučesnik u kasnijoj tragediji ćerke nekih drugih roditelja.

                Model koji je imao u svojoj porodici, mušku agresiju i žensko trpljenje, otupljeni sin je primenio i u svom braku. Uz punu podršku svoje majke, odavno navikle na modrice, ali trajno zabrinute da njenog jedinca ne obrlati neka rospija, da ga ne otme od tako divne familije, da ga ne prevari, da dete od dva metra i stodvadeset kila bilo čime ne bude povređeno... A, i da se zna ko je muško u kući, ko mora da bije, a ko batine da prima. „Jedino majci i babi (po majčinoj liniji, naravno) možeš verovati. Sve ostale su kurve“.

                „Ćuti i trpi“, savetovala je snaju. „Imaš sina, zbog njega moraš da trpiš“. I snaja je ćutala i trpela, ali batine nije preživela.

                „Šta bi ti bez njega?“ , često bi je, pre toga, pitala svekrva. „Ništa - bila bi živa“, odgovor se sam obznanio posle sahrane nesrećne žene. Na žalost, nije ranije.

                Ženska solidarnost na relaciji žrtva-žrtva, van svega razumnog, nije bila uspostavljena. Nije bilo nikoga da odagna parališući strah.

                „Ne smem...“

                „Smeš... Smeti - znači živeti“, stalno im to moramo govoriti.

                Temelj ove pošasti, nasilja u porodici, jeste, pre svega izopačeni model muškosti, ali i nerazumljivo ćutanje i trpljenje samih žena. Pristajanje na ulogu žrtve, čak i kada postoji izbor da tako ne bude, čak kada ni sama žena nema ili ne zna nijedan razlog zašto ne ode.

                Nasilje se u porodici rađa i porodicu sahranjuje. Porodica je, gotovo uvek, i uzrok i žrtva. Tako ona, svojim nemarom, rađa sopstvenog dželata. Najčešće nemoćnog kukavicu, koji, ne znajući kako da svom sopstvenom životu pruži bilo kakav smisao, nasrće na živote drugih. Bolesno i lažno se hrani, makar i na trenutak, svojom silinom, pokušavajući da tuđim strahom ubije svoj sopstveni. A, svakim nasrtajem na drugoga, strah nasilnika - postaje još dublji. Samim tim i njegova agresija.

                Nemoć i inferiornost su često koreni nasilja. Tamo gde se nisu čule reči „volim te“, „molim te“, „oprosti“ i „izvini“ - bolno odjekuju zvuci šamara, a neretko potekne i krv. Umesto uz model „poljupca“ deca rastu uz model „udarca“. Jer, za izopačeni mačizam nije muški ljubiti - muški je ubiti.

                Ali, ono što je gotovo nerazumljivo jeste trpljenje, pa čak i pravdanje nasilnika od strane njihovih žrtava - njihovih žena. Da li je to samo iskonski strah ili je u pitanju iskrivljena, patološka ljubav?

                „Moj muž je divan, pravi džentlmen. Ja kad sam mrtva bolesna on mene na rukama nosa - do kuhinje, da mu spremim ručak“, hvalila se jedna žena svojim prijateljicama. Deluje benigno, a u suštini je samo uvod u mnogo veće zlo. Bezdušnost uvek ide napred. Tako počinje. A završava se mimohodom.

                Porast potreba za sigurnim ženskim kućama i SOS-telefonima za žene i decu žrtve nasilja proporcionalan je rastu nezaposlenosti, osiromašivanju društva, kreditnoj prezaduženosti, porastu besperspektivnosti. Balkanske „muškarčine“, kad ne smeju na vlast, na šefa, na bankare - udaraju na  najslabijije - na sopstvene žene, kojima, po pravilu, ništa i ne pružaju.  Pomerena agresija poprima oblike epidemije. Slika užasa postaje kompletna ako se na sve to doda i kancerogena uloga medija koji uprežu ljude da budu samo dresirani pacovčići potrošačkog društva: da imaju najnoviji model nekih besnih kola, sat te i te marke, i naravno da im seks traje bar 4 sata, bez prestanka, sa polnim organom veličine stišnjene šunke. Naravno, muškarci su budale koji na to nasedaju, generišući nove frustracije, koje poprimaju sve agresivnije oblike.

                „Ćuti i trpi“ je fabrika razorne destruktivne energije i civilizacijsko dno od kojeg ne možemo da se odlepimo.

                „Ćuti i trpi“ je manifest mazohizma.

                „Ćuti i trpi“ je oblik životinjske pomirenosti sa odlaskom u klanicu.

                „Ćuti i trpi“ je temelj filozofije zla.

                Recept za „spravljanje“ nasilnika, nije neko veliko umeće. Uklonite ljubav i monstrum je rođen. Ali, koji je recept za „spravljanje“ jednog divnog, osećajnog, privrženog i dobrog bića? Čini mi se da je dovoljno samo nekoliko “sastojaka“: ljubav, poštovanje, razumevanje i podrška.

                Zato, majke muške dece - na vama je najveća odgovornost da se prekine ova viševekovna tradicija muškog „junaštva“ na ženinim modricama. Ne kažem da su očevi izuzeti iz ovog pedagoškog poduhvata, ali u ovom slučaju ženska solidarnost je od nemerljivog značaja. A, vi roditelji ženske dece, nek vam jedno od prvih stvari u vaspitanju vaše ćerke bude da joj objasnite da nikad, ali baš nikad, ne treba da ćuti i da trpi. Objasnite joj da su „ćutnja i trpnja“ podjednako zlo kao droga, kao najgori porok. Jer to je antiživotna filozofija.

                A, dok se društvo ne osvesti, dok se ne sprovede kolektivna psihoterapija, hitno do maksimuma pooštriti zakone za siledžije i nasilnike, poterati policiju da žrtve zaštiti pre ubistva, a ne samo da konstatuju smrt žrtve, a neslavno srpsko pravosuđe da dosuđuje kazne koje imaju svrhu. I naravno - pružiti utočište unesrećenim žrtvama. Ali i punu psihološku pomoć u izlečenju od iracionalnog razumevanja i pravdanja siledžije, od osećanja nepotrebne krivice i srama, koju žrtve, skoro po pravilu imaju.

                I ako nasilnike ne možemo prevaspitati - onda sigurno žene - žrtve možemo ohrabriti da to više nikada i ni iz koga razloga ne ne budu.

                Nemoj da ćutiš.

                Nemoj da trpiš.