Novčanica

Stajao je na ulici i čekao prevoz. Čekanje se oteglo. Hladni vetar fijukao je ledeći sitne pahulje snega na trotoaru. Na autobuskoj stanici vladala je uobičajena tišina. Umorni ljudi koji su se vraćali sa posla mislili su samo na to kada će stići kućama. Sva lica, uokvirena vunenim kapama, podignutim kragnama i teškim šalovima, imala su isti sumorni izraz. Farovi automobila parali su mrak a on od duga vremena poče da broji najskuplje automobile, moćne, snažne i toliko različite od njegovog Juga koji, odavno neupotrebljiv, čami na parkingu iza zgrade.

Ne znajući zašto, pao mu je na pamet dijalog iz Beketovog ’’Godoa’’ kada jedan junak kaže drugom: ’’Kako bi bilo da se obesimo?’’. Glasno se nasmejao a ostali čekači na stanici začuđeno su ga pogledali. Setio se onda, i to ne zna zašto, Borhesa i njegovog ’’Čekanja’’ u kome piše: "Godine samoće su ga naučile da dani, kada se zatvore u sećanje, teže da se izjednače, ali da nema nijednog dana, ni zatvorskog ni bolničkog, koje ne nosi iznenađenja.’’

Nakašljao se i napravio nekoliko koraka u stranu. Kakvo je iznenađenje mogao da očekuje tu, u zimskoj noći, na autobuskoj stanici na kojoj se ne dešava čak ni ono najbanalnije - dolazak autobusa? A onda... tu ispred njega, ugledao je na kolovozu baricu na kojoj se prelamala svetlost skromnog novogodišnjeg ukrasa nakačenog na banderu. U njoj je ležala novčanica. Izgledala je čas krupna, čas mala, zavisno od mreškanja vode. Boja joj se neprestano menjala zbog odsjaja neke svetleće reklame. Pomerio se, naizgled nehajno, da ne bi skrenuo pažnju drugih i sagnuo kao da čisti nogavice pantalona pokušavajući da je bolje osmotri. Bila je to: hiljadarka! Ležala je tu, nedaleko od njega, i polako se ledila.

Šta da učini? Da pita nekog od prisutnih čekača da možda nije njemu ispala? Ali kako bi taj to mogao da dokaže? U svakom slučaju, pomislio je da treba da je uzme jer će inače propasti u vodi. Uzeti?! I šta? Prisvojiti tuđe? Možda je treba odneti u najbližu policijsku stanicu? Ali ko zna koliko treba ići do nje po mrazu i košavi? Ne, to je glupo. Novčanica je sad ničija, odnosno - njegova. Uzeće je, odneti kući i staviti na termo peć da se osuši. Da, ukoliko mu nisu isekli struju zbog neplaćenog računa. Udahnuo je duboko, skinuo rukavice, zakoračio napred, sagnuo se i dohvatio kraj novčanice. Istog trenutka shvatio je sa užasom da se ona zaledila. Ipak, povukao je još jednom za nezaleđeni deo koji je štrčao. Novčanica se pocepala.

’’Skloni se!’’ – rekao je vlasnik grube čizme čija je potpetica udarila nekoliko puta po smrznutoj površini bare. Snažna šaka izvukla je hiljadarku iz krhotina leda. Odskočio je u stranu jer je autobus baš tada naišao. Vozač je besno trubio a on se u poslednjem trenutku povukao u mrak čekaonice. Gomila je pokuljala u autobus. Vrata su se, zatim, sa škripom zatvorila a autobus je nastavio dalje. Isprskan prljavom vodom, snegom i blatom, ostao je sam na stanici.  Ni hiljadarke, ni barice više nije bilo. Ostao je samo široki trag točkova autobusa koji je svojom težinom sve izbrisao i raspršio.

U ruci je držao krajičak papira koji je pripadao: novčanici.