O promocijama, žurkama i ostalim društvenim aktivnostima

(ili kako ja uvek kukam kad negde treba da idem a onda mi bude drago što sam bila)


Za nekoliko dana (tačnije 23 demebra u 18 sati i kad-god-došli-dobro-došli minuta) u Laguninoj knjižari u SKC-u drugar'ca Jelica Greganović i ja pravimo blog žurku. Misli se na, za one koji ne znaju, blog B92 mada to i nije važno. Hoću da kažem, ne morate biti nikakav bloger niti pasionirani čitalac blogova, ne morate čak ni Lagunina izdanja da kupujete ko blesavi, reč je o sedeljci, sitnim kolačićima i ostalim zanimacijama, e da bi se onda grupice odvajale i bežale u kafanu ili već negde a gde je dozvoljeno pušenje.

Moja lenjost, kada su u pitanju ovakve zabave, ponekad poprima nadljudske razmere. Naime, često biva da treba da idem na neku promociju, o mojoj se knjizi radi, ljudi me zvali, ljubazni, nije ni besplatno, meni drago što se ljudima dopala knjiga koju sam pisala i sve tako i u tom smislu, a onda me pred sam polazak spopadne ta lenjost i ja počnem da kukam i bogoradim, desi se da čak pokušam da izvrdam (kao, slomila sam nogu, pa se onda predomislim – zbog uroka) a bilo je situacija kada sam uspevala da ubedim organizatore da se promocija moje knjige održi u nekoj kafani. Sve plati opština i to bude jako lepo. Tako je, recimo, u Kuli, u kafanu koja se zove „Duga“ došao grdan svet, pio i pušio, jedni su čak doneli i kokice i seli za prvi astal, a o pitanjima koja su mi prisutni postavljali da i ne govorim. Neki su pitali o mojim kolumnama s Kosova, neki šta slušam od muzike, pa šta sam u horoskopu, za koga navijam i sve tako... Mene stavili da stojim na nekom podijumu (tu valjda stoje pevačice i ostali zabavljači), dali mi piće i pepeljaru i moram priznati da mi je to, mada sam se osećala ko neka blesava stand up wanna be komičarka, jedna od dražih promocija. Mislim, tako ja zamišljam osobu – pisca. Ili nek zabavi narod ili nek ne gnjavi dugo. A kako da zabavi narod ako narod ima da sedi uštogljen ko na komemoraciji i (a sve se pravi fin) vrpolji se? Narod voli da pije i puši. Knjige su simpatične ali su i dosta dosadne i zato narod više voli muzičare. Mada i to sve manje, jer je sve češće da se na koncertima ne puši.

Ipak, kada su uobičajene i nepušačke i nekafanske promocije u pitanju, moram da kažem – ni jedna do sada nije bila, a da mi je bilo žao što sam došla. U već neki grad, u već neki dom kulture ili biblioteku, ili pozorište ili šta već... U Čačku sam se, na primer, bila grdno izbrukala jer sam jako kasnila. A svet koji me je dočekao bio je toliko pristojan da sam poželela da svima poklonim bar po jednu knjigu. Nisam ih imala dovoljno. U Zaječaru su ljudi sedeli u hladnom pozorišu, u kaputima su bili, stari neki ljudi, razni ljudi, strpljivi i nekako prisni s nama na sceni, iako je toliko bilo hladno da ne verujem da bi sedeli ni da se besplatno delilo ne znam ni ja šta, a ne da slušaju o nekakvoj knjizi. Ipak sedeli su i slušali. Kasnije smo otišli u neku kafanu, pravu pravcatu, s pevačicom (takođe pravom pravcatom) i potpisnica ovih redova toliko se bila oraspoložila da je zaigrala na stolu uz već neke zvuke... srela drage ljude, pa nije mogla da odoli. Ili Niš, ili Obrenovac, ili Crvenka (e tamo je promocija isto bila u kafani, predsednik mesne zajednice kupio svima knjige, ljudi došli, pili vinjak i rakiju i crnu kafu i on čovek ustao pa recitovao neke pesme, sjajna zabava bila, neki pravili riblju čorbu i da ne nabrajam šta se sve dešavalo, nećete mi verovati), Kikinda, Valjevo i naravno Republika Srpska sa svojim Zvornikom, Bijeljinom i opet, da ne nabrajam sad sva ta mesta ko lokalna pevaljka... Poenta ove priče je sledeće: uvek me mrzi da idem (osim kad se ide negde gde može da se puši) i uvek mi bude drago što sam ipak išla.

Poslednja promocija, neki dan, bila je u Loznici. Čovek – direktor biblioteke zatekao me je pitanjima kakva do sada na promocijama nisam čula. Ne o knjizi, ne o „Brkovima“ ne o „Zalažem se za laž“, nego o nekim mojim blogovima na B92, o jednom intervjuu s Jetonom Nezirajem sa Kosova, o Petrovciju, o stvarima za koje sam mislila da ne zanimaju ljude na promocijama. Kasnije, ispriča čovek da je bio nekad tamo davno nastavnik srpskog jezika na Kosovu i to baš u Srbici (to je ono kod Drenice, gde nema jednog Srbina) i ispriča iskustva koja su vredna knjige i feljtona i memoare bi čovek trebalo da piše, šta sve ima da kaže.

A jednom mi se desila i neprijatnost da pristanem da sedim u nekom tržnom centru, ispred nekog štanda s knjigama, pored svoje slike (ko kreten) i da kao potpisujem knjige. To jest, da sedim vidno očajna i tugaljivo se osmehujem ljudima koji su došli da kupe čarape, farmerke ili već nešto zbog čega bi uopšte iko ulazio u lavirint od blještavog svetla i zastrašujućih izloga, ili da se šeta – mada ja nikada neću razumeti kako neko može da provodi subotnje popodne šetajući tako groznim, klaustrofobičnim i da ne nabrajam kakvim sve tunelima, gde čovek ne može ni da sedne (može, ali koncept ispijanja kafe ili čak jela na takvim mestima meni nikada neće biti jasan) i to je bilo, evo kad premotam film, moje jedino frustrirajuće iskustvo s tim potpisivanjima knjiga.

I, da pohitam ka poenti, ja ću velikodušno razumeti svakog ko se ne pojavi na Jeličinoj i mojoj blog žurci i čak ću ići dotle da ne pozivam sebi drage osobe, kako ih ne bih dovodila u poznatu mi situaciju izmišljanja raznih izgovora nedostojnih odrasle osobe. Takođe, kao nagradu svakom ogrezlom pušaču i lenštini koji se pojavi, obećavam da se posle (majke mi) ide u kafanu i da je čak i meni, koja knjige kupujem isključivo kada nisu na sniženjima, iz razloga žurbe i želje da izbegnem svaku gužvu, nedavna „Noć knjige“ bila sjajna prilika da nađem neka izdanja (koja nisu bila razlog mog dolaska, došla sam, naime da potpisujem svoju knjigu), sretnem nekog koga dugo nisam, porazgovaram se s ljudima i – naravno – zbrišem u najbližu pristojnu kafanu, a što je u tom trenutku bio Klub književnika (iz milošte „Klub književnosti“) gde jedino na svetu prave šnenokle ko moja pokojna baka Ivka – partizanka.

Ako me sećanje služi, povodom blog žurke u SKC-u (to je ono mesto gde su mnogi meni slični sedeli kad pobegnu s časova) neko je obećao da će napraviti i te famozne šnenokle, koje ja s gostima doduše neću hteti da delim, ali im zato velikodušno prepuštam svaku drugu đakoniju koja će se tamo naći. Knjige stvarno spajaju ljude, što bi rek'o onaj što je smišljao ovogodišnji slogan Sajma, i to je za ovo vreme kada se siromašan narod odaje mazohističkom provodu, a koji se ogleda u razgledanju garderobe po šoping molovima, više nego dovoljno. Na kraju, knjiga postaje (ono što i treba da bude) svima najdostupnija – jer najjeftinija – zabava. A neću biti dosadna i pričati kako je kud i kamo kvalitetnija, i kako je korisnije čak i pročitati knjigu koja vam se ne dopadne, nego juriti okolo fake garderobu sa trapavo tresnutim etiketama ili svaki božji dinar pojesti i popiti, jer ako postanem toliko dosadna da to pričam, to će biti jasan znak da ja odavno više nisam za žurke i kafane, nego upravo za one biblioteke gde se ne puši...

JELICEEEEE!