Pazi gde staješ

„Dok koračaš kroz oluju, podigni glavu visoko, i ne plaši se tame. Na kraju oluje postoji zlatno nebo, i slatka srebrna pesma. Koračaj kroz vetar, koračaj kroz kišu i slatku zvonku pesmu radosti. Koračaj, koračaj s nadom u srcu, i nikada nećeš koračati sam.“



Ima li išta lepše nego kad se na Enfild roudu ili Seltik parku sastanu dva evropska velikana, fudbaleri engleskog Liverpula i škotskog Seltika, a njihovi navijači, svako za sebe a opet jednako uglas, otpevaju čuvenu i čini se neprevaziđenu himnu „You’ll never walk alone“?

Ova pesma, koja je nastala 1945. godine, nosi snažnu poruku koja je mnogima davala snagu da prevaziđu teške trenutke tokom poslednje godine Drugog svetskog rata. Muziku je napisao Ričard Rodžers, a tekst Oskar Hamerštajn II i to za brodvejski mjuzikl „Karusel“. Izvanredna poruka sadržana u naslovu („Nikada nećeš koračati sam“), takođe sažima u sebi i svu suštinu filozofije navijanja i ljubavi prema klubu.

Najuspešnija i do sada najbolja obrada ove pesme datira iz 1963. godine, a izvela ju je liverpulska grupa „Gerry and the Pacemakers“. Obrada je bila toliko dobra da je pesma četiri nedelje zaredom bila najbolji singl na britanskoj top-listi. U to vreme, pre početka svakog meča na Enfild roudu, puštano je top 10 singlova te nedelje, a najbolja pesma svirala je do pred sam start utakmice. Najglasnijim i najvernijim navijačima Liverpula se toliko svidela i ušla u uši, pa su je oni i nakon pada sa top 10 lestvice pevali pre svakog duela. Posle tragedije na Hilsbrou 1989. godine, na utakmici između Liverpula i Notingem Foresta, natpis „You’ll never walk alone“ postavljen je na redizajniranom grbu Liverpula, a takođe se nalazi i na vratima ispred stadiona.

Koliki uticaj na igru ima podrška sa tribina možda najbolje ilustruje izjava Kevina Kigena, koji je sredinom osamdesetih godina prošlog veka šest sezona nosio crveni dres Liverpula.

- Jedina stvar koje se plašim jeste promašaj gola ispred kopa. Umro bih ako bi se to dogodilo. Kada navijači počnu da pevaju „You’ll never walk alone“, počnu da mi idu suze - izjavio je svojevremeno Kigen.

Ubrzo nakon Liverpulovih navijača, ovu pesmu su kao svoju prihvatili i Seltikovi fanovi. Međutim, izgleda da su pre njih ove stihove pevali navijači Mančester junajteda, koji su na taj način 1958. godine odali poslednju poštu svojim ljubimcima posle avionske nesreće u Minhenu kada je poginulo osam fudbalera „crvenih đavola“.

Fudbalski fanatizam i rivalitet među klubovima verovatno su se kroz istoriju samo drugačije zvali. Tada se to zvalo rat. Atila Han je mogao biti trener Čelsija, Napoleon-Pari Sen Žermena, Staljin- Barselone,a veliki majstor Torkvemada-Crvene Zvezde. Predsednik UEFE-Slobodan Milošević! Kakva bi to Liga šampiona bila i sa kakvim mečevima. AVE CAESAR, MORITURI TE SALUTANT, navijački poklič umesto ovog današnjeg. Sun Tzu bi sa nepoverenjem gledao nove stratege koji su sa prezrenjem odbacili njegovu teoriju da dobri ratnici uvek nateraju protivnika da dođe njima, a ne idu protivniku. Komandovanje vojskom ili fudbalskim klubom je stvar inteligencije, poštenja, humanosti, hrabrosti i strogosti. Pravi vojnik (navijač) mora da poseduje sve ove osobine. Kada dođe do fuzije između trenera i tribina, dešava se čudo. Potpuno je isto sa ženama, fuzija-samo bez piva. „Naša borba zahteva, kad se gine da se peva!“

Identifikacija sa masom je tu primarna. Čovek se najbolje oseća u gomili. Sila daje masi ubrzanje. Motivisani kratkoćom boravka na izletu iz sopstvene životne kolotečine, pravi ljubitelji fudbala daju sve od sebe pre, za vreme i posle utakmice. Svi smo mi žigosani po rođenju bojama bojama kluba za koji ćemo navijati kroz život i koju ćemo, kao jedino izvesno nasleđe, preneti na potomke. U gomili nije bitno lično, postoji samo jedan elementarni cilj. Pobeda kluba za koji se navija. Strasne parole u kojima se klub stavlja ispred života, u kojima se ljudi odriču porodica, gde zavetuju saborce sa tribine da im raspu pepeo po hramu fudbala, koji ih je u popriličnoj meri koštao živaca i ubrzao njihov kraj. Tetovaže, ožiljci, sve je to opšteprihvaćeni kolorit. Primetna je konekcija ratničkih boja, vatrene vode i bubnjeva. „Bubnjevi tutnje o pesma se ori...“To je to! U ime časti i ponosa. „I’m forever blowing...“

Svako ko se nije istovremeno ljubio s petnaestoricom pomahnitalih muškaraca prilikom proslave pogotka ne zna šta je seks. Znojave muške ruke čvrsto drže vaše lice, čiji Vas vlasnik ljubi direktno u usta. Pri tome saznajete šta je imao na meniju prethodnih sedam dana i shvatite sav užas zadaha s aromom karijesa i rakije. Onda vas dodaje prvom do sebe i orgija se nastavlja. Pomisao na naga ženska bedra ovlaš prekrivena crvenim vešom tera Vam suze na oči. „Brate, i ja plačem! Više volim Zvezdu od čaleta i keve, majke mi moje“, a onda cmok-cmok. Miris indijskih štapića, otvorena terasa, šum mora, bol u preponama. Ona prelepa, preplanula, s tragom bikinija na koži, čeka Vas naga na krevetu. A onda padne gol i sve ode u ’tri lepe’. Po Vama skače pomenuta petnaestoica, spremna za novu turu razvrata

 

Mnogi su u toj ljubavi ka klubu i reprezentaciji svoje zemlje, motivisani avanturističkim duhom, išli uz svoje ljubimce širom sveta, švrćkajući se po negostoljubivim mestima kao što su hramovi fudbala lokalne ekipe. Recke su lupane po stadionima u Rimu, Barseloni, Mančesteru, Parizu, Minhenu, Trondhajmu, a mnogi su u toj svojoj putešestviji napuštali rodnu Evropu. Vraćali su se promukli, umorni, najedeni batina i prepuni darova za svoje lepše polovine koje su se vremenom saživele sa manom svojih mužjaka.

Za žene je stadion na koji hrle njihovi muškarci, po odvratnosti, na drugom mestu u njihovom gradu. Prvo, neprikosnoveno, drži javni WC. Nisu bile u vojsci, pa ne znaju šta je zaista gadno. Ali, to je već neka druga priča. Svako može da bude Hogar Strašni barem na jedan dan. Da bude dingospo u ekipi, da se makar u mislima suprotstavi kolotečini svog života. Najpogubniji navijački rekvizit je mobilni telefon. Progresom tehnologije i razvitkom startegije Velikog Brata, gubi se svaki pojedinačni trenutak slobode. Pri tom se opozicionari stadionske-fudbalske groznice dobro informisali koliko traje jedna fudbalska utakmica, tako da je i vreme in the garden of Eden striktno svedeno na sat pre i sat posle utakmice, plus devedeset minuta igre i to je tih tri i po sata prkosa! Doduše, uvek se možemo vaditi na produžetke, da je iscurela baterija, da nismo u mreži, da je gužva, dok sa ortacima sipamo pivo za vrat.

dodatak: samo za žene
 

Ako se stvarno naljutite i mi popijemo dvosed, napravili ste neviđenu grešku. Spavanje u dnevnoj sobi spada u red nepisanih muških sloboda. Dosta sam vam tipovao, nisam ja drukara. ’Moj muž je bio u Bariju’, rečenica koja svaka Srpkinja s ponosom izgovara u svom Sex i Grad društvu. One su preponosne na svoje večite dečake i spremne su da istrpe njihove jezive mamurluke ’day after’ fudbalske utakmice, pazeći da se oni u trenucima slabosti ne maše za jedini efikasan lek od pivskog mamurluka-metak. Njihov ringišpil u glavi mora da bude stalno zarotiran. To je uslov da traju, da paze i neguju svoj život i prioritete. Vaga uvek mora da bude strogo nivelisana. Na jednom tasu je fudbal, na drugom sve ostalo. Ako se to shvati po Vuku (čitaj kako je napisano), mnogi porodični nukleusi će biti očuvani.

I nikada nećemo koračati sami. Nikada.