Pismo idealnom čitaocu - O pisanju iz stomaka zveri i teroru pluskvamperfekta

Dragi idealni čitaoče,

pišem ti iako, iskreno, ne znam ko si. Ponekad sumnjam u tebe; nisam siguran čak ni da postojiš. Pa ipak, osećam da ti dugujem jedno objašnjenje barem onoliko koliko ga dugujem i samome sebi.

Naime, tokom poslednjih godinu i po dana ponovo sam napisao knjigu koju sam već jednom objavio. Bilo je to 1997. godine a knjiga se zvala "Anđela". Danas ona, u novom, izmenjenom i proširenom izdanju, nosi i drugačiji naslov: "Ti i ja, Anđela". Reč je o drugom delu nekad davno započete tetralogije "Cloaca Maxima - sapunska opera".

Kada sam 1994. objavio "U potpalublju", svoj prvi roman a ujedno i prvi deo gorespomenutog četvoroknjižja, nisam imao razloga da mislim da će pola godine kasnije on dobiti NIN-ovu nagradu, postati bestseler, biti preveden na dvadesetak jezika i adaptiran u jednako uspešnu pozorišnu predstavu. Kriza koja me je sačekala već tu, na samom početku, bila je posledica onoga što se u muzičkom svetu naziva "sindromom drugog albuma". S tim što je u mom slučaju, zahvaljujući dodatnom efektu tzv. istorijskih okolnosti, ta kriza bila samo utoliko dublja i teža.

Mnogo se u to vreme, a povodom moje knjige, raspravljalo o pitanju takozvane "istorijske distance". Valjalo bi, tako je glasila jedna od opštih mudrosti, najpre sačekati da se istorijski period okonča, da se dim raziđe, da se događaji slegnu, pa tek onda prionuti na rad. A ja sam bio uveren da se treba opredeliti za dijametralno suprotnu strategiju. Suočavanja i pisanja direktno iz stomaka zveri. Opisivanja a ne objašnjavanja. Proživljavanja a ne mudrovanja.

Ipak, kad sam tri godine nakon "Potpalublja" konačno objavio i tu dugoočekivanu "Anđelu", bio sam njome, sobom, baš kao i stvarnošću, dubinski nezadovoljan. Nije trebalo da prođe dugo a da ustanovim da sam trostruko premoren. Jer: živeo sam našu neveselu svakodnevicu, grizao kroz nju kako sam znao i umeo, neprestano sam govorio o njoj, a još je trebalo, na kraju svakog iscrpljujućeg dana, o njoj i pisati.

Dalji rad na tetralogiji prekinuo sam u subotu 27. marta godine 1999. Bio je treći dan NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, vreme kada su sve nakupine našeg jedinstvenog hibrisa koji nazivamo generičkim imenom "devedesete" došle na naplatu. Možda je ipak bolje, pomislio sam, strpiti se dok sve ne prođe, sačuvati glavu i zdrav razum a potom pisati do kraja svojih dana u blaženom i sveznajućem pluskvamperfektu.

Sačekati, dakle, na tu prokletu istorijsku distancu.

I tako sam pustio vreme da teče. Odlučio sam da će "devedesete" za mene biti prošlost. Objavio sam još sedam knjiga. One su se, bavile drugim i drugačijim temama. Ali kako su godine odmicale, jedna velika istina postajala mi je sve jasnija. Onoliko koliko je, verujem, jasna i tebi, istomisleći moj čitaoče.

Dovoljno je letimično pogledati unazad, na vreme koje je do danas proletelo, pa da shvatimo da i dalje nismo stekli pravo na dovršenost kojoj sam se u časovima svojih najdubljih kriza toliko nadao. Danas, i ti i ja, dobro znamo da je istorijska distanca mit, da se u beskrajnoj složenosti i isprepletenosti stvarnosti nikada ništa okončava i da jasnih preseka nema. Da književnost ne živi od naravoučenija i da je teror pluskvamperfekta ništa drugo do teror revizionizma, jedne paklene manipulativnosti.

Istorijska distanca? Kakva posprdna, besmislena izmišljotina.

To je onaj pravi razlog zašto sam odlučio da se vratim svojoj započetoj i napuštenoj tetralogiji. Taj stomačni osećaj da između mene, nas i onoga o čemu se u toj priči pripoveda, iako su tolike godine odmakle, zapravo i dalje ne stoji bog zna kakav prostor, te da i danas valja pisati onako kako je jedino moguće, bez odmaka, bez distance, direktno iz stomaka zveri. Skliznuo sam, dakle, lako, lakše nego što sam mislio, ponovo u kloaku ranih devedesetih a sve se potom odvijalo gotovo samo po sebi.

I sad je, evo, tu taj moj novo-stari roman s novo-starim imenom. "Ti i ja, Anđela". I njegova naracija iz zime, proleća i leta godine devedeset druge. Nevesela ali dinamična, poput vremena u kom se odvija. Prepuštam je tebi i tvom sudu, idealni moj čitaoče. Što se mene tiče, ja nastavljam dalje jer moja pripovest iz središta vulkana još uvek nije ispričana do kraja.

Eto, to je ono što sam hteo da podelim s tobom.

(Ukoliko, naravno, uopšte postojiš.)

Vladimir Arsenijević