Dizanje tri prsta uvis jeste sport koji na najupečatljiviji način upražnjavaju domaći navijači. S druge je strane, tim gestom, vrhunski istaknuta pojedinka poput srpske pobednice Pesme Evrovizije 2007. godine Marije Šerifović, nehotično prizvala i prozvala pre svega razne bosanske i hrvatske blogere (na www.superbosna.com, www.forum.hr itd.). Ljude s dovoljno vremena i znanja o novim podvrstama komunikacije internetom dugo su mogle da razonode ili rasrde brojne polemike nastale tim povodom (a često i bez povoda) na rečenim vebstranicama ali i na srpskoj vikipediji, na rb.blogger.ba, www.eurosong.hr...
U jednom njihovom delu, troprstašenje Marije Šerifović pominjano je samo kao uvod u pitanje: čiji su tri prsta zapravo simbol? Ispod bistrih veb-jelovnika najraznolikijih blogova nizale su se fotografije na kojima su palac, kažiprst i srednji prst odeljeni od malića i domalog prsta na rukama simpatizera Srpskog pokreta obnove ali i pripadnika nemačkih nacističkih, kao i ustaških formacija iz Drugog svetskog rata. (Što se tiče Hitlerovog doba, taj pozdrav – inače u međuvremenu zabranjen u Nemačkoj – značio je simbol „otpora“, u kojem tri prsta podražavaju početno slovo W reči otpor na nemačkom – Widerstand.) Čak su se i neki anglosaksonski dokonjaci čudili takvoj koincidenciji, koja je pak na balkanskim veb-stranicama postala vrelo istorijskih iskopavanja, opštih argumentacija i ličnih uvreda. Poteklo je mnogo buke i besa iz čega se malo šta razlučilo, mada su obrazloženjima, direktno ili u aluzijama, zahvatani tradicionalni katolički i pravoslavni, ali i arijanski i arijevski simboli; sveti Sava, Njegoš i Karađorđe; sveto trojstvo ali i trojstvo predmeta kakvi su pištolj, bomba i kama. Jedini konsenzus srpskih i nesrpskih blogera, mada je to malo koji od njih primetio, bio je da su Srbi kao simbol tradicionalno koristili sljubljena tri prsta, te da su ih tek devedesetih godina 20. veka raširili.
„Prvo razdvajanje prstiju, ‘razdvajanje Svete Trojice’ kod Srba desilo se početkom devedesetih godina prošloga veka, I za to je najodgovorniji tadašnji vođ opozicije (...) Vuk Drašković. Od vremena uspona nesrećnoga Draškovića Srbi zaboravljaju stari hrišćanski pozdrav sa spojena tri prsta i uzimaju antihrišćanski sa razdvojena tri prsta. Na to su upozoravali i različiti četnički listovi u emigraciji, ali i razne omladinske nacionalne organizacije u otadžbini. Ostaje nam nada da će budući naraštaji imati uši da čuju upozorenja koja im danas upućujemo, te da ćemo odbaciti ovakav način salutiranja i obnoviti pravoslavni pozdrav koji koristimo već duže od hiljadu godina“, nedavno je pak napisano na sajtu „Centra za istraživanje pravoslavnoga monarhizma“ (www.czipm.org).
Od onih koji ih bez obzira na upozorenja pravovernih eksperata i danas šire, verovatno je malo ko svestan svih pomenutih konotacija. Ali, to ne znači da ih sve ne pušta u pogon čim raskrili i podigne tri prsta. Sve to se samo uklapa u šaroliki kontekst gotovo svih pojava u Srbiji 21. veka. Kao i činjenica da je kontekst, u kojem su podizana tri prsta devedesetih godina prošlog veka, bio čak maksimalno šarolik. Od početka je simbolički overavao najrazličitije aspiracije: od slobodarskih i revolucionarnih do krvoločnih. Problem jeste u tome što su nam potonje bolje upamćene i što su više odredile dalja domaća zbivanja i spoljnopolitičke reakcije.
Pozdrav sa uzdignuta tri prsta je u međuvremenu postao srpska konvencija. Da će biti tako, još 1996. godine je nagoveštavala izjava čuvenog košarkaškog beka Aleksandra Đorđevića, idola mnogih navijača ali i običnih ljudi kojem se baš i nisu mogle pripisati neuravnotežene izjave. Iako se možda očekivalo da će on reći da palac, kažiprst i srednjak javno i inače diže da bi se intimno podsetio trojki koje je davao na terenu, radije je tada, za američki magazin Sports Illustrated, kazao da je dizao tri prsta „ne da bih provocirao. Naprosto: to je Srbija, to smo mi, to sam ja – ništa drugo. To je moj ponos.“ Nešto slično, ono da nije učinjeno zbog provociranja, izgovarali su fanovi pobednice Pesme Evrovizije 2007. ne bi li je odbranili od pripadnika drugih nacija koji su se osetili ugroženo dok je ona tokom glasanja pred TV kamerama Starog kontinenta bodrila sebe i, uzgred, celu naciju dižući tri prsta (tačnije šest, jer je pritom koristila obe ruke) I skandirajući: „Pomozi Bože!“ Rečeni slogan je inače pušten u puni pogon upravo na košarkaškim utakmicama, kad, koju sekundu pre kraja, srpski igrači tesno gube pa bi publika da im se nađe zahtevajući od Gospoda da im ubaci loptu u protivnički koš.
Dizanje tri prsta dobar deo Srba verovatno shvata kao poslednji način da ispolji nešto svoje, kao benigno inatan gest očuvanja identiteta sred zahuktalih globalističkih integracija u kojima jedan nacion oseća da se odriče nečeg posebnog. Naravno da treba imati nešto svoje. Sad, malo je čudno što je kao nešto svoje uzet atest na znak koji i nije naš i koji asocira na to kako je nacistička vojska organizovano prolivala krv Srba, te na novije srpske i izvorne ustaške (para)vojne formacije. Ali, to je kanda gotovo jedina mogućnost koja beše preostala ako se govori o drugim ručnim simbolima koji su došli sa Zapada: dva prsta kao znak pobede, cela ruka pa čak ni uzdignut palac ovde se nisu nikad čestito primili. Viktoriju (dva prsta u obliku latiničnog slova V) devedesetih godina prigrabili su predstavnici drugih zaraćenih strana – pre svega Hrvati i Albanci; čitava ruka u zraku kao pozdrav deluje ili mlako (ako su prsti rašireni) ili kao preterana kopča s nacizmom (ako su sljubljeni), a uzdignut palac je ionako manje pogodan za zdravljenje nego za autostopiranje. A ako je posredi već inat, jedini znak iz dotične vrste koji je potekao sa Zapada a koji je Srbijom slobodnije pronošen, osim tri prsta jeste uzdignut srednji prst.
Izvorno objavljeno u zbirci eseja
„Kroz glavu“ Igora Marojevića