Umesto predgovora za roman „Prave Beograđanke“

Pošto je sveopšta kulturalno-stilska eklektičnost izukrštala sve što se moglo i nije, mnogi termini neizbežno su izgubili stara značenja a razni, među njima i oni ranije krupni, i značaj. Tako se, još otkad pokojna postmoderna beše nikla, s posebnim oprezom koristi, na primer, termin originalnost ili, ni dao Bog, genijalnost. Ni raniji značaj neizbrojnih pojmova tešnje vezanih za svakodnevicu nije lakše primenljiv na sadašnju praksu i na pouke iz nje. „Usitnjeno“ je značenje i mnogih termina iz muško-ženskih odnosa, i pojedinih vezanih za svet žena. Na delu je, između ostalih, i prilično nepoverenje u izvorna značenja pojmova dama i femme fatale.



Zaista, isprva nije najjasnije kako bi se termini prvobitno vezani za pripadnost plemstvu odnosno za romantizam, primenili na doba kad se za dan proizvede i u javni prostor pusti više informacija no u celom 19. veku, one ranije da i ne pominjem. Kako danas može da funkcioniše pojam prefinjene decentnosti (ako je to moguća srž damstva) i intenzivne zavodljivosti (odnosno, fatalne žene)? Odgovori se čine naročito zamršenim u kontekstu ovog doba i grada večite tranzicije, u kojoj se sve neprekidno menja, pa i značenja; u opštem okviru uboge metropole bez metroa, gde su vitalne opcije manje-više onolike koliko je i srednjeg sloja, a dakako su neuporedivo manje no što je krvožednih sukoba za malo preostale gotovine u opticaju do sledećeg samoubistvenog kredita. Kako da u takvom kontekstu žena koja želi da bude samostalna ostane uspravne kičme? Posebno ako na sebe uzme nerealno glomazan teret, kao u slučaju jedne od mogućih glavnih junakinja romana „Pravih Beograđanki“ za koji se očekuje da – u izdanju Lagune – bude objavljen do sredine oktobra. Dotična Emilija Reljić za gradski sloj kojem oseća da pripada, kaže: „Umeju da se izbore sa sopstvenom prošlošću i kad je mračna. Svojstvena im je jaka ljubav prema roditeljima, ne samo sopstvenim nego i roditeljima sopstvenih prijateljica, ali i prema sopstvenoj i njihovoj rodbini. Za nevolje svojih prijateljica svagda smo pripravne kô esesovci. Možda preterujem. Ako ništa drugo, željne da budu prve u svemu i da se rešeno okušaju u mnogo čemu, prave Beograđanke su nežna i dobra bića u odeći Supermena.“

Naslovnim terminom romana želi se sažeti upravo pojam damstva prilagođenog savremenim uslovima i fenomen ako i ne sasvim fatalne, ono natprosečno zavodljive žene. Film je značajna poluga dotičnog štiva, možda i zato što je to umetnost koja je srazmerno najviše – sredinom prošlog veka, pojedinim ulogama Sofije Loren ili Odri Hepbern, odnosno unutar film-noara – proširila i upotpunila opšte poimanje dotičnih dvaju termina. Kinematografija je u „Pravim Beograđankama“ posebno bitna možda i zato što današnjem poimanju damstva i fenomena kobne lepote pristupa izraženo drugačije u odnosu na ona, izvornija. O tome plastično govore ovovekovni filmovi, naslovljeni vrlo jednostavno i, po temu ovog skromnog teksta, indikativno: „Dama“ Lika Besona i „Fatalna žena“ Brajana de Palme. Glavna junakinja prvog je mjanmarska politička aktivistkinja i dobitnica Nobelove nagrade za mir Aung San Su Kji koja je provela oko 15 godina u kućnom pritvoru; drugi govori o lepotici čija mračna prošlost, po količini onog, zločinačkog, višestruko prevazilazi tipske ženske likove film-noara. S druge strane, to što vrlo potvrđeni svetski reditelji danas nastoje da nađu novi kontekst za ova dva termina, govori o njihovoj vitalnosti i žilavosti.

Skroman prilog novijem razumevanju pojmova dama i fatalna žena, u vidu romana „Prave Beograđanke“, može se čitati ne samo samostalno nego će moći i kao deo – za sada nedovršenog – „Beogradskog petoknjižja“, koje uključuje i romane „Dvadeset i četiri zida“ i „Parter“ i zbirku priču „Beograđanke“. Svako od ovih dela motri različite vrste saživota Beograđana s kraja prethodnog i tokom ovog stoleća. Pritom se njihovi junaci ni najmanje ne prepliću iz knjige u knjigu. Petoknjižjem se motre manjine, od seksualnih i onih što su to zdravstvenim stanjem („Dvadeset četiri zida“), preko minoriteta po ukusu i načinu života („Parter“ i „Beograđanke“) do manjinskih estetsko-socijalnih stremljenja poput – izvesnog vida – damstva po svaku cenu. S druge strane, za razliku od ženskih likova svih drugih pobrojanih knjiga, jedino junakinje „Pravih Beograđanki“ u isti mah pripadaju različitim vidovima društvenog mejnstrima: posredi su devojke na položaju u unosnim i manje unosnim privatnim firmama, od kojih je bar jedna i veoma fensi; odnosno, sasvim suprotno, učesnice najprisutnijih vidova zabave. A ako se natprosečna zavodljivost ipak pre ogleda u učešću, kako junakinja romana Aleksandra Rakin kaže za sebe, „u dve ozbiljne veze“ u isti mah, da li je i to vid fatalnosti i može li u tome, uopšte, biti decentnosti i prefinjenosti? I koja bi to žena mogla zapravo biti kobna u dobrano oguglalom društvu umornih i depresivnih, u kojem su retki vitalni likovi neretko i oni sa mogućnošću da sebi priušte najrazličitija, pa i najperverznija iskustva? Kakvu snagu bi morala da ima kako bi pomerila percepciju i emocionalne pragove koliko-toliko formiranih muškaraca, kakvima se bavi moj pripovedač jer se to čini neizostavnim dok se opisuju emocionalno i estetski ambiciozne devojke i žene? Uprkos neprestanom survavanju društva, i baš zato: natprosečna zavodljivost možda je iziskivana natprosečnom žeđu za ljubavlju u okruženju slabih, ekonomski i vojno višestruko poraženih muškaraca?

Za femme fatale znamo da može, neko će čak reći da mora; ali da li je i dama u istinskoj mogućnosti da unese zlo u sopstvene premise? Da li bi, na primer, na bilo koji način mogao da deluje damski pokušaj takve devojke da prođe kroz pakao, kako preostala bitna junakinja „Pravih Beograđanki“, Nina Obradović, vidi ovozemaljski život – a ne bih rekao da o onozemaljskom razmišlja? Ako im se već ne mogu odupreti, nasrtljiva pitanja se daju preusmeriti: može li žena ostati dama ako je u obavezi da, ne svojom voljom, posluje sa ekstremnim, kriminogenim slojem? Da li sam pristanak na saradnju znači da je odgovor odrečan? Je li uopšte zamisliv, ili izvodljiv, način na koji žena može da obavi konkretan, protivzakonit ali ne i naročito prljav, posao a da ostane dama?

Kada na brojna – i navedena i prećutana – pitanja postavljena u novom romanu moje neznatnosti odgovora i ima, oni su uslovni i mnogo manje posredovani kroz esejistička zaokruživanja nalik na ono, citirano, visoke službenice i jedne od mogućih pravih Beograđanki, Emilije Reljić, nego kroz slike njene borbe s identitetom, sopstvenim principima i ljubavnim problemima, ali i kroz sudbine Aleksandre Rakin i Nine Obradović. Ima u romanu još ženskih likova na njihovom tragu. Sve one nude izvesne odgovore na postavljena i druga pitanja, ili ih sugerišu; uglavnom nude više mogućnosti tumačenja pri čemu je na svakom zasebnom čitaocu bude da izabere sopstvenõ. Uostalom, kako drugačije pisati i čitati u poslednja doba?