Teslina zvezda (priča iz zbirke „Jednostavne priče“)

Tesla je bio čovek posebne vrste. Njegovo seme je doneo neki vruć vetar iz neke druge galaksije, pa su samim tim i plodovi njegovog rada bili vanzemaljski.

L.R.


Danas, desetog jula 2006.. godine, kao da su znali da se na taj dan pre tačno sto pedeset godina rodio njihov zemljak Nikola Tesla, zapili se Teslini zemljaci, rodom iz Smiljana, sela u Ličkom polju, koji su u Beograd stigli za vreme poslednjih ratova, devedesetih godina. Tada ih je hrvatska „Oluja“ ovamo pomela s vekovnih ognjišta, a bratska Srbija ih je primila kao najrođenije, da bi ih onda smestila kao stoku po barakama i štalama, gde i dan-danas neki od njih žive. Kolona duga nekoliko vekova gmizala je od Knina do Kosova Polja. Tadašnje patriotske vlasti su zabranile čelu kolone da skrene u glavni grad, pa se ona ćutke i poslušno kretala periferijom Beograda i auto-putem prema Nišu.. Na horizontu njihove neverice, ćutale su usput, u svom stidu, srpske varošice i u njima ljudi.

Nikola, Branimir i Milutin su se sa svojim desetkovanim familijama iskrali iz kolone i nastanili na Starom sajmištu, gde je za vreme Drugog svetskog rata bio logor za Srbe, Jevreje i Cigane.

Junaci ove priče s Teslom, istina, nisu imali mnogo zajedničkog, osim toga što su rođeni u istom kraju i što su im dedovi išli s Teslom u osnovnu školu.

Ali, priznaćete, i to je nešto.

Izbeglice iz Hrvatske su se nedeljom okupljale na Kalemegdanu, staroj tvrđavi koju je gradska vlast poslednjih godina počela da obnavlja u ime poštovanja prema minulim vekovima. Sastajali su se, igrali šah, pevali pesme iz starog kraja, „ojkali“, a Beograđani su oko njih pravili krug i sa znatiželjom ih posmatrali kao neke retke zveri.

Danas, pošto je padala kiša, naši prijatelji su se sastali u kafani Kolarac, blizu Kalemegdana. Kafana je nekada, početkom sedamdesetih, bila stecište pijanaca i pesnika, a tu su zanat boemije učili i mladi glumci čija je Akademija bila odmah iznad Kolarca, na prvom spratu.

Za desetak godina koliko je tu radio, konobar Zoran se nagledao svega, svačega i svakoga. Pridruži se za trenutak, u prolazu, Teslinim zemljacima i sam zajauka „ojkaču“, onako kako su to i oni radili. Nije to bilo pevanje, već jauk iskona upisan u radnu knjižicu istorijskog pamćenja.. Sada im je ta sila popucalih kapilara i žuči prelivala čašu sećanja na popaljena ognjišta, izlazila na nos i usta, kidajući usput ono malo nerava rezervisanih za teške dane koji tek dolaze.

– Ooooo! Jooooj! – zacvileo je tako tužno Milutin, da su se Branimir i Nikola pogledali i grohotom nasmejali. Ali samo za tren. Onda su okačili na lice maske tragedije i otvorili tajna skladišta sputanih emocija. Svi su imali razloga za plač. Nikoli su Muslimani, mudžahedini, poklali pola familije. Branimiru su u kući zapaljeni žena i dvoje dece, dok se on borio protiv Hrvata. I on je ubijao. I baš to, što je i sam ubijao, sad mu bi smešno. Ubijao je ne misleći da i njegove može neko da ubije.

– Baš sam glup – promrmlja on. – Za koga sam ubijao i zašto su moji morali da budu ubijeni? Oni za koje smo ratovali sada su bogati i njihova deca se školuju u Londonu. Mi smo tu gde jesmo, a naša deca rade na buvljaku.

Gledajući ova tri tužna i pijana ljudska stvora iz Smiljana kraj Gospića, mladi konobar Zoran se osmehnu, ali se ni na sekund ne podsmehnu. Beograd je bio pun došljaka iz Hrvatske koji su se snalazili kako su znali. Neki su se brzo povezali s beogradskim kriminalcima i došli do para, dok je većina trunula u kolektivnom smeštaju.

Mlad i još nenaviknut na ovako intenzivne izlive emocija kafanskih gostiju, konobar Zoran i sam pusti jednu solidarnu suzu za braćom Srbima iz Like.

Napolju je lila kiša i pretila da potoci prljave vode prođu ispod okraćalih vrata i uđu u samu kafanu.

Sa radija se čula starogradska pesma Nebo je tako vedro, ponoć je tako tiha, a moje srce nije, želja mi želju vije.

Scena je pretila da pređe u žanr operete.


Kako je sve podložno promenama! Ko to na vreme shvati, živeće srećnije, pomisli Zoran posmatrajući blagonaklono tri tužna stvora. Razumeo je njihovu tugu. On je sa svojim roditeljima početkom devedesetih, kao mali, pobegao s Kosova pred šiptarskim terorom.

U kafani Kolarac se iznenada pogasiše svetla. Eksplodira ekran na malom televizoru lampašu, na kom su neki od gostiju pratili izvlačenje lotoa. Prvo nastade graja, potom zavlada kratki muk.

I onda se desi malo čudo velike i moćne prirode. Svetleća kugla nabijena elektricitetom, veličine fudbalske lopte broj četiri, pojavi se na ulici pred izlogom kafane. Napravi oštar zaokret i prođe kroz staklo izloga kao laser, ne ostavljajući za sobom nikakav zvuk. Kugla proguta staklo, napravi sebi prolaz oštrih, kao brijačem isečenih ivica, pa uđe, reklo bi se, bez mnogo žurbe, u kafanu među ljude. Nikakva srča ne ostade za njom. Lebdela je u vazduhu u visini prosečnog čoveka, kao da je želela da sve dobro osmotri.. Kao da nekoga traži. Gosti su treptali u mraku, što od straha, što od znatiželje.

Pijanijima se učini da je to samo jedan od onih svetlaca koji se javljaju pod snažno stisnutim kapcima.

Vanvremenska kugla puna elektriciteta koju je iz laboratorije Wardenclyffe – Shoreham u okolini Njujorka Tesla još onomad poslao na poklon svojim zemljacima, dugo je putovala kroz vreme i tek je sada, desetog jula 2006, stigla na odredište, u boemsku kafanu Kolarac, u Knez Mihailovoj ulici br. 46 u Beogradu.

A onda se, izazvavši uzvike čuđenja, taj nostalgični Teslin pozdrav zalete u zid i samoubilački razbi u plavičastu svetlost koja, kao električna sklopka visokog napona, prespoji vekove. U izmaglici njenog meteorskog repa uskoro ostadoše da varniče sećanja i žagor uplašenih ljudi koji su galamom i junačenjem rasterivali strah od nepoznatog.

Nekima se ova opomena učini nužnom, jer je urbani čovek davno zaboravio na dužno poštovanje prirodnih zakona i sila..

Kada se prisutnima u kafani stomačni mišići, koji se kod iznenadnog pucnja sami zgrče i povijaju telo u položaj sličan fetusu, opustiše, i kada se sijalice, koje je Tesla „izmislio“, ponovo rascvetaše u bukete žućkaste svetlosti, konobar Zoran, garav od eksplozije raspuklog ekrana televizora lampaša, viknu turu za celu kafanu.

Nažalost, Teslini zemljaci iz sela Smiljana su, glava naslonjenih na ispolivani karirani stolnjak, prespavali svečani čin uručenja Teslinog poklona.

Kroz rupu na izlogu, isečenu dijamantskom munjom koja je tuda prošla na svom putu ka beskraju, ovaj događaj je odlazio u zaborav. A kroz istu rupu, u isto vreme, napolje su izlazili dim, strah i smeh. To je Srbija. Da bi se produžio život, smrt je ismevana na sva usta.