VIŠE OD PSOVKE

Psovka koju je svojevremeno opevala jedna beogradska grupa u svom songu („Boli me kita“) predstavlja naizgled puki vulgarni idiom koji služi forsiranom ispoljavanju blaženstva u, pretežno, složenim trenucima. Međutim, njena je upotreba u stvari znatno slojevitija, o čemu može da svedoči i brzometna analiza njenih izvedenica.

U metaforičkom sloju dotične psovke, jedan, recimo, manje-više pomirljiv stav iskazan je pominjanjem organa polnog nagona. To deluje neiskreno samim tim što je nesrazmerno. Međutim, srazmerno je uvođenju bola, čije veličanje emituje i duhovnu – naravno, epsku – komponentu psovke. Ako čovek trpi bol, on je u pasivnom stanju. Tako da, ako ne blaženstvo i pomirljivost, rečenicom „Bmk“ se iskazuje spremnost na trpljenje. Drugim rečima, ko je stvarno osetio podmuklo-veseli bol čula sluha, zna da onaj ko kaže „Boli me uvo“ time bar podsvesno ukazuje na vlastiti mazohizam, još jednu bitnu crtu nacionalnog sindroma. Pošto psovku koja nas zanima koriste i žene, iako se njome u prvi plan stavlja muški polni organ, eto još jednog argumenta da naš jezik reflektuje mačističku postavku društva u kojoj se, između ostalog, mnogi izrazi oblikovani u muškom rodu neizbežno koriste i kad govore žene, počev od imenica koje označavaju zanimanje (prevodilac/prevodilica itd. etc.). Sve uzev, pošto „Bmk“ dakle ukazuje na tako bitne crte nacionalnog sindroma kakve su epika, mazohizam i mačistička slika sveta, zlobnik bi mogao reći da bi idealno rešenje za prateći tekst nacionalnog grba, ispod slike dvoglavog orla, mogao da bude: „Boli me/nas k...“

Utoliko pre što je, od celokupnog idiomatskog materijala, u srpskom jeziku možda u najživljoj upotrebi upravo dotična sintagma. To što je ona u upotrebi i kod ženskog roda svedoči i koliko je socijalno nedistinktivna i, samim tim, uvrežena u svim slojevima društva. Tako su i razlozi za njenu upotrebu šaroliki: najčešće leže, u stvari, u nekoj vrsti gubitničke ignorancije, bilo u slučaju uspeha drugog, bilo kao plod impulsivnosti, pojačanog stupnja "bezinteresne" netrpeljivosti. (Inače je taj drugi, i pored netrpeljivosti, i silnog bola u spolovilu, najčešće ipak interesantan "našem čoveku".) U krajnjem slučaju, iskreno naglasiti da vas boli ona stvar, znači začepiti uši da biste svest o onome što se uopšte biva sveli na domašaj sopstvenog pogleda.

Uprkos vlastitom banalnom naboju, sintagma kojom se bavimo dopušta i mogućnost složenije upotrebe. Naime, njeno izgovaranje najmanje nesuvislo zvuči onda kad ukazuje na stepen želje za očuvanjem integriteta i intime, svoje i tuđe, i kad ispoljava pankerski starobuntovno nepristajanje na vladajući kulturno-politički obrazac. (O jednom rukavcu te priče je dotična beogradska grupica i pevala: „Boli me kita da budem k’o marioneta/ il’ da budem k’o štafeta/ da me tamo neko cima/ de me ’vamo neko šeta...“) Jer, očuvanje privatnosti je nešto što se u usmenjačkoj sredini, poput ove, najbolnije krši. Ako ovde još ikoga (za) to boli.