Zelena televizija doma mog

Nikada mi do kraja nije pružena prilika da oformim televiziju koja bi se bavila ekologijom, iako su obećanja u tom pogledu bila – na sva zvona! Kao i obično kada je Srbija u pitanju, tom medijskom (i životnom) projektu se isprečila – politika! Šteta. A da je bilo drugačije, možda bi po pitanju Zaštite čovečije sredine u zemlji na brdovitom Balkanu mnogo toga bilo drugačije. Ovako…

Ideja je bila dobra, zdrava i svrsishodna, bez obzira što početkom novog milenijuma kod nas nije postojalo ministarstvo za Očuvanje čovekove sredine (i prostornog planiranja). To je došlo, ipak, kasnije, u nadi da nije i prekasno, pošto u Srbiji nikada kao danas ne udišem zagađeniji (izduvni) vazduh, niti sam ikada za obed imao toliko nekvalitetan hleb i vodu za piće sa toliko hlora. Televizija, kao najjači savremeni mediji, trebalo je u svojoj edukativnoj misiji da mi, između ostalog, ukaže šta od namernica ne bi smeo da unosim organizam i u kakvim ekološkim uslovim trebam da živim, ako uopšte (po)želim da živim bar malo duže. Državna televizija, koja danas sebe naziva Javnim medijskim servisom Srbije, ali i sve druge komercijalne, tretiraju tu temu već dugo kao – zadnju rupu na svirali! Da li bi im, recimo, storija o pravilnoj i kvalitetnoj ishrani oduzela previše programskog vremena ili im je ta opcija, jednostavno, baš toliko nevažna i do zla Boga dosadna? S obzirom da pravog odgovora na postavljeno pitanje nema, onda se s pravom može zaključiti da su ovdašnji elektronski mediji gurnuli ekologiju – niz marginu! Iz tog razloga je svojevremena inicijativa Javnog preduzeća ”Srbijašume” o osnivanju tzv. ”zelene televizije” delovala kao svetlost na kraju tunela ili pojas za spasavanje čoveku koji poput mene svaki put kada se vrati iz omiljene kafane mora da luftira odelo od duvanskog dima i kosu opere šamponom od koprive.

Okupila se tada oko te ”Eko televizije” dobra ekipa, sačinjena uglavnom od članova tek rasformirane ekološke redakcije RTS-a. Napravljen je i početni, obećavajući koncept, ali se posle par meseci ”odozgo” neko volšebno dosetio da televizija tog programskog tipa i nije toliko neophodna, pošto su za Srbiju važniji (još jedni istorijski) politički izbori, koji su upravo tada sledili! Tako su se na ekranu ”Zelene televizije doma mog”, kako smo je popularno nazvali, u mesto saveta gde pronaći prirodnu i zdravu hranu, čistu vodu za piće i koji prirodni đus ne sadrži konzervanse, pojavili isti oni opskurni likovi koji neprestano drže jedne te iste tirade, obećavajući biračima bolji i berićetniji životi. Niko od tih ”moćnika”, ama baš niko od njih i ne pomenu zdraviju životnu sredinu, što bi bar simbolično predstavljalo nagoveštaj da Srbija ima budućnost.

Izbori su došli i prošli. U svesti običnog čoveka, zadubljenog u dno-dna ovdašnje televizijske ponude, malo se toga na planu ekologije promenilo. Pančevo, Bor, Majdanpek ili Zaječar su bili i ostali ekološke ”crne rupe” ne samo Srbije, već i Evrope. Apel Ministarstvo za Očuvanje životne sredine (i prostornog planiranja) Republike Srbije u stilu ”Očistimo Srbiju”, sa likom Novaka Đokovića za portvišom (!) na bilbordu, možda i nije izgledao tako loše. Međutim, sve se to vremenom svelo na neku vrstu brigadirskog i akcijaškog pokliča sa predomišljajem, jer se unapred znalo kome će pripasti udarnička značka. O TV kanalu koji bi se permanentno bavio našim ozbiljnim ekološkim problemima i koji bi jednom mogao da postane srpska verzija televizijskih stanica ”Animal planet” ili ”Discaveri”, naravno da nikada nije bilo ni u nagoveštaju. Možda je i bolje da tako ostane, pošto Srbiju uvek i stalno očekuju – politički izbori!