Kurt Vonegat o nastanku romana „Klanica pet“: Istina može biti zaista moćna stvar ako je ne očekujete

Pre više od pedeset godina Kurt Vonegat je objavio svoj antiratni roman „Klanica pet“. Tim povodom prenosimo ovaj razgovor.

Kada je pre više od 50 godina objavljen roman Kurta Vonegata „Klanica pet“, ovaj satiričan, sirov i neobičan antiratni roman postao je trenutni hit. On govori o jednom veoma kontroverznom događaju iz Drugog svetskog rata – bombardovanju jednog od najlepših gradova Nemačke.

Bila je 1945. godina, a kraj rata se već nazirao. Nemci su gubili. Hitler je već bio u bunkeru u kome će i umreti. Niko nije ni očekivao da će saveznici opustošiti veličanstveni Drezden. Vonegat će kasnije napisati da tako to u životu biva, bilo da se radi o strašnoj ili svakodnevnoj ironiji.

U stvarnom životu, igrom slučaja, i sam je bio u Drezdenu. Bio je ratni zarobljenik, vojni redov u grupi odrpanih američkih ratnih zarobljenika koji su bili zatvoreni duboko u podrumu klanice, klanice br. 5. Prve noći, nakon što su osetili potres od neprekidnog bombardovanja, izašli su i videli, kako je to Vonegat napisao, pejzaž koji je izgledao kao površina Meseca.

Godine 2003, dok su se novi ratovi zahuktavali u Iraku i Avganistanu, razgovarala sam sa Vonegatom o tome zašto mu je trebalo 25 godina da završi ovaj svoj roman.

Svi smo došli kući puni priča. I svi smo ih prepričavali i prodavali. Svi smo tada još bili tinejdžeri ili u ranim dvadesetim i videli smo iz prve ruke neke stvari – smrt, eksplozije, požar – sve to. I svi smo želeli da to unovčimo na ovaj ili onaj način i da ispričamo svoje priče. I, eto, jednostavno nisam mogao da je potrefim, sve što sam do tada napisao mi je delovalo bez veze (smeh).

Tokom godina, dok je pisao druge romane, Vonegat je počeo da sa sarkazmom spominje svoje nenapisano remek-delo, kao „čuvenu knjigu o Drezdenu“. Tokom 50-ih i 60-ih, dok se mučio da napiše nešto dobro, drugi ratni romani su nalazili svoj put do velikog platna, sa velikim zvezdama poput Hamfrija Bogarta, Berta Lankastera, Džona Vejna u glavnim ulogama. Konačno, Vonegat je odlučio da potraži svog starog ratnog druga, koji je takođe bio zarobljen u Drezdenu. Kada je pokucao na vrata Bernarda V. O’Hera, Vonegat je u rukama držao flašu irskog viskija i nadao se da će O’Her podeliti neku priču sa njim.

On mi je pomagao da se prisetim nekih zanimljivih događaja, a njegova žena Meri O’Her nas je slušala, da bi se razbesnela jer smo pokušavali da smislimo nešto sjajno što bi moglo da se pretoči u ratni film. U to vreme je bilo mnogo ratnih filmova, a želeli smo da ipak zaradimo nešto novca. Na kraju joj je stvarno prekipelo – rekla je da smo tada bukvalno bili bebe.

I to je zapravo bila poenta – da su se u ratu, u stvari, borila deca, a ne Frenk Sinatra i Djuk Vejn. Zato sam počeo iznova da pišem ovaj roman. A smislio sam i podnaslov za njega – „Dečji krstaški rat“. Ono što je Meri O’Her u stvari htela da kaže jeste da za promenu treba da kažemo istinu.



Tako je Vonegat pronašao svog protagonistu – dete, nesrećnog dvadesetogodišnjaka Bilija Pilgrima. On beži od užasa rata putujući kroz vreme i prostor, čak i na drugu planetu. Današnjim čitaocima bi ovo moglo da deluje kao primer posttraumatskog stresnog poremećaja, termina koji nije ni postojao kada je roman „Klanica pet“ objavljen.

Vonegatu je bilo važno da uključi jezive detalje, kojih su se drugi romanopisci uglavnom klonili.

Za to je delimično bio kriv Ernest Hemingvej i njegova priča – mislim da se zove „Vojnikov dom“. Njena radnja je bila smeštena u vreme Prvog svetskog rata. Tada, kada se vratio kući, bilo je veoma nepristojno pitati ga čemu je svedočio. Verujem da bi mnogi od njih naglo ućutali ukoliko bi ih neki civil pitao za neku bitku ili bilo šta u vezi sa ratom. A ljudi su ih to često pitali. Jedan od razloga zbog kojih se o svemu tome nije pričalo bio je, naravno, taj što je rat ubistvo i što su ratni veterani njega počinili. To je prilično ozbiljna stvar.

Kada govorite o Ernestu Hemingveju i drugim piscima, ako je u njihovo vreme bilo moderno da se ne govori o onome što su videli i doživeli u ratu, da li su time, na neki način, romantizovali rat? Ili su sebe hteli da prikažu kao ćutljive muškarce, koji su preživeli i koji su činili herojska dela?

Najupečatljiviji način da ispričate svoju priču bio bi da odbijete da je ispričate.
A civili bi onda morali da zamišljaju kakva ste sva herojska dela činili...

I verovatno nikada ne bi zamislili nešto poput onoga što opisujete u „Klanici pet“, gde imamo grupu učenica koje su bukvalno žive skuvane.

Da. Ceo grad Drezden je bio spaljen. I to ide Britancima na dušu, a ne nama, jer su oni bili noćni bombarderi – došli su i zapalili ceo grad novom vrstom zapaljivih bombi. Bio je to vojni eksperiment kako bi se otkrilo da li možete da spalite ceo grad tako što ćete po njemu razbacati zapaljive materijale.

Naravno, mi smo kao ratni zarobljenici imali posla sa leševima Nemaca – iskopavali smo ih iz podruma u kojima su se ugušili i nosili ih na ogromnu pogrebnu lomaču. I čuo sam – jer nisam video svojim očima – da su, konačno, odustali od ove procedure jer je bila isuviše spora. Naravno, grad je počeo užasno da smrdi. Na kraju su poslali momke sa bacačima plamena.

Kada ste pisali roman „Klanica pet“, pokušali ste da pronađete neke informacije o Drezdenu nakon rata i rečeno vam je da je većina informacija još uvek strogo poverljiva. U knjizi se pitate od koga su se krile ove informacije?

Stvarno sam rekao to? Bravo za mene.

Jeste. I pretpostavljam da je to bila prirodna reakcija nekoga ko je bio tamo. I to me je navelo da se zapitam da li je bilo nešto u vezi sa 1969. godinom –kada je Vijetnamski rat bio u punom jeku – što vas je oslobodilo i motivisalo da napišete ovu knjigu.

Mislim da to nije oslobodilo samo mene nego i sve ostale pisce jer je Vijetnamski rat učinio naše lidere i naše motive tako otrcanim i suštinski glupim. Konačno smo mogli da pričamo o nečemu lošem što smo uradili najgorim ljudima koji se mogu zamisliti – nacistima (smeh). A ono što sam video, ono što sam morao da napišem učinilo je da rat izgleda veoma ružno. Znate, istina može biti zaista moćna stvar ako je ne očekujete.

---

Napomena: Razgovor sa Kurtom Vonegatom vođen je 2003. godine, četiri godine pre njegove smrti. Njegov roman „Klanica pet“ objavljen je 1969. godine, pre više od 50 godina.

Autor: Rene Montenj
Izvor: npr.org
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: DepositPhotos / everett225