„Lekari sve više veruju u prirodnu medicinu“

Prof. dr Andreas Mihalsen, načelnik Odeljenja za prirodnu medicinu Bolnice Imanuel u Berlinu i profesor kliničke prirodne medicine na Univerzitetskoj klinici Šarite, govori nam u intervjuu o ograničenjma akademske, nedostatku regulative u prirodnoj medicini i mogućnosti da se ove dve oblasti približe.

Profesore Mihalsen, u vašoj knjizi „Lečenje snagom prirode“ propagirate ideju o suživotu konvencionalne i prirodne medicine. Ko bi se više protivio toj ideji, obični lekari ili naturopate?

U poslednjih nekoliko godina veoma me raduje promena svesti koju sam primetio u medicinskoj zajednici. Lekari postaju sve otvoreniji za prirodnu medicinu. Naravno, postoje još uvek staromodni profesori i kolege koje odbacuju naturopatiju kao neku vrstu srednjovekovnog šarlatanstva. Broj skeptika se, na sreću, iz dana u dan smanjuje, a primećujem i da sve više kolega u bolnici Šarite traži saradnju, jer im je jasno da integracija naturopatskog pristupa samo može pomoći. Isto važi i za lekare specijalizovane za prirodnu medicinu. Pre samo pet ili deset godina to se nije moglo ni zamisliti.

Šta je razlog za to?

Po mom mišljenju, kolege su uvidele da negativni pristup više ne funkcioniše. Lekari se trude da što više nauče jedni od drugih, umesto da se vređaju i izvrgavaju druge podsmehu.

Šta konvencionalna medicina može da nauči od prirodne?

Očigledno je da akademska medicina obično nije u stanju da izleči hronična oboljenja i da se uglavnom bavi „popravkom“ njihovih posledica. Kada je reč o akutnim bolestima, koje ugrožavaju život pacijenata, njena uloga se ne dovodi u pitanje. U slučaju da doživim infarkt ništa me ne bi više obradovalo od brzog vozila hitne pomoći i uvek spremnog osoblja u sali za kateterizaciju. Međutim, kada je reč o hroničnim oboljenjima, konvencionalna medicina se suočava sa izvesnim ograničenjima. U tom slučaju, ova mlada naučna disciplina može mnogo da nauči od hiljadama godina starog lečenja prirodnim metodama. U poslednje vreme, sve veći broj kolega se miri sa tom činjenicom.

Kakav je vaš odgovor na čestu primedbu kritičara da u polju prirodne medicine ima vrlo malo naučno potvrđenih činjenica?

Znate, dokazi ne padaju sa neba. Farmaceutska industrija finansira 90% medicinskih istraživanja, a mala ulaganja u našu oblast su odraz činjenice da u prirodnoj medicini nema mnogo toga što bi se moglo patentirati. Zato u takvim raspravama uvek kažem: dajte mi sredstva, pa ćemo videti.

I dokazi zavise od novčanika?

Uzmite, na primer, široko rasprostranjenu bolest kao što je artroza. Zašto bismo istraživali da li taj-či ili pijavice mogu pomoći kod artroze kolena kada znamo da od titanijumske endoproteze profitiraju svi – i industrija, i lekari i bolnice? Prirodna medicina nije jedina oblast koja pati zbog takvog odlučivanja. Veliki novac ne može se zaraditi ni od gerijatrije, terapije bola ili pedijatrije i zato nema ulaganja u naučna istraživanja. Najbolji dokazi dobijaju se u oblastima u kojima se sprovode dobro finansirane studije. Smatram da je to veliki problem.

Da li je u konvencionalnoj medicini zaista sve potkrepljeno naučnim dokazima, izuzev možda u granama koje ste pomenuli?

To je dobro pitanje. U jednom radu o smernicama u onkologiji, objavljenom 2013, piše da samo 6% preporuka odgovara prvom nivou dokaza, što znači da samo iza njih stoje dobre nasumične kliničke studije. Odatle zaključujemo da se 94% zasniva na slabijim dokazima i mišljenjima stručnjaka. Postoje, naravno, i oblasti sa odličnim istraživanjima. Primera radi, terapija dijabetesa i lečenje posle srčanog infarkta se baziraju na čvrstim dokazima.

Prirodno lečenje podrazumeva čitav spektar različitih metoda, od korišćenja pijavica, preko posta i meditacije, do upotrebe klatna. Da li razumete razloge zbog kojih neke od vaših kolega u ovome vide obično naklapanje?

U tome je suština problema. Činjenica je da prirodna medicina nije imala prilike da uđe u akademske institucije, gde bi se razdvojilo žito od kukolja. Nije mi jasno ni zašto još uvek na državnom nivou nisu ustanovljeni ispiti, čije bi polaganje lekarima obezbedilo dozvolu za bavljenje ovom disciplinom. Mislim da je dužnost države da, za dobro pacijenata, zavede red u džungli.

Interesantno je da u knjizi ne pominjete homeopatiju. Nemate visoko mišljenje o toj disciplini?

Da budem iskren, ne znam šta da vam kažem. U psihološkom smislu, razređivanje nema nikakvog smisla, bar ne ekstremno razređivanje. Sa druge strane, u praksi se pokazalo da homeopatija pomaže kod nekih oboljenja. Pretpostavljam da neki neodređeni činilac, možda placebo efekat, igra značajnu ulogu u objašnjenju. Iz istraživanja placebo efekta poznato je da lažni lekovi, empatija, odnos lekara i pacijenta i određeni terapijski rituali mogu aktivirati sposobnost samoizlečenja. Naša saznanja o neurobiološkim procesima su ograničena, ali siguran sam da bi istraživanja pružila zanimljive rezultate koji bi nam pomogli da objasnimo uspehe homeopatije.

Koje mere preduzeti da bismo živeli zdravije?

Bez zdrave ishrane ne može biti zdravlja. Zato preporučujem dijetu baziranu na namirnicama biljnog porekla, sa što manje životinjskih masti i belančevina. Redovan post je takođe od velikog značaja. To može biti terapijski post, jednodnevni post, post u intervalima ili izbegavanje hrane u trajanju od najmanje 12 sati dnevno. Treći faktor bilo bi oslobađanje od stresa primenom tehnika poput joge ili meditacije. Izuzetno je važno biti fizički aktivan i ostati u kontaktu sa prirodom. Ako odlazite u šetnje ili džogirate u prirodi, ubili ste dve muve jednim udarcem. Mislim da se uz malo dobre volje sve to može integrisati u svakodnevne aktivnosti. Pritom ne smemo zaboraviti ni blagotvorno dejstvo lekovitog bilja.

Istraživanja su nam pokazala negativne posledice konzumiranja crvenog mesa. Da li je post zaista neophodan?

Ako mašina neprestano radi, ona vremenom počinje da slabi. Isto bi se moglo reći za organizam i ishranu. Ljudskom telu izuzetno gode pauze u unošenju hrane. Osim toga, post stimuliše mehanizme samopročišćenja. To se naziva „autofagijom“. Najnovija biološka istraživanja pokazala su da je post jedini efikasan način da se produži životni vek.

Protivite se upotrebi mlečnih proizvoda i ribe?

Danas znamo da mleko iz tela izvlači više kalcijuma nego što ga unosi. To ima veze sa kiselinom koja nastaje posle obroka, zahvaljujući visokom nivou belančevina. U tom smislu, mleko nas ne može zaštititi od osteoporoze. Tu je reč o jednom veoma žilavom mitu, koji opstaje uprkos rezultatima istraživanja. Kada je u pitanju riblje meso, poslednjih godina se mnogo toga promenilo. Zagađenje vode teškim metalima je toliko, da je šteta koju ta namirnica čini organizmu znatno veća od koristi. Studije sprovedene u drugoj polovini prošlog veka pokazivale su da oni koji se hrane ribom imaju manje problema sa srcem i dijabetesom, ali ako pogledamo najnovije rezultate istraživanja, videćemo da bi za ljude bilo najbolje da se odreknu svih vrsta mesa.
 
Autor: Beatris Hamberger
Izvor: gesundheitsstadt-berlin.de
Prevela: Jelena Tanasković