Lezlija Njuman američka je autorka i urednica. Napisala je i uredila preko sedamdeset knjiga, romana i zbirki priča i poezije, a teme o kojima piše su raznolike i savremene, zbog čega je privukla pažnju kontroverznih komentara u javnosti. Retka je osoba koja nije čula za priču o Hačiku a da nije bila duboko dirnuta neobičnim prijateljstvom i ljubavlju između čoveka i psa. Dirljivom toliko da se u Japanu svake godine odaje počast Hačiku.
Kako ste saznali za priču o Hačiku? Da li ste je čuli kao dete ili kasnije? Šta Vas je pokrenulo da priču pretvorite u roman?
Ne sećam se kada sam prvi put čula ovu priču. Počela sam da je pišem odmah nakon napada na Svetski trgovinski centar (Kule bliznakinje) 2001. godine. Tražila sam lepu priču koja bi pružila mladim čitaocima nadu.
Svi znamo šta životinje mogu da nauče od ljudi, ali promenimo perspektivu: šta mi možemo da naučimo od životinja? Kakvim nas trikovima mogu one naučiti?
Životinje nas ne osuđuju. Nije ih briga ni za našu nacionalnost, rasu, religiju, rodni identitet, seksualnost, fizički izgled, godine ili sposobnosti. Životinje znaju za ljubaznost i dobrotu. I nude bezuslovnu ljubav. Što se trikova tiče, mogu vam reći da moja mačka zna kako da dobije tačno ono što želi, bilo da je u pitanju hrana ili mesto na kauču, samo dok me gleda!
Da li ste imali priliku da vidite spomenik posvećen Hačiku na stanici u Šibuji?
Nikada nisam bila u Japanu, ali sam videla mnoge fotografije statue, uključujući one koje su fotografisali prijatelji koji su imali sreće da je posete.
Da li Vam se dopadaju japanska filmska adaptacija „Priča o Hačiku“ iz 1987. i američka „Hačiko: Priča o psu“ iz 2009 godine s Ričardom Girom u glavnoj muškoj ulozi?
Uživala sam u oba filma. Japansku verziju sam gledala s Jasuko Fukumi, koja je sedela pored mene i prevodila ga. Kada sam čula da će naredna verzija biti postavljena u Americi, a ne u Japanu, bila sam, da budem iskrena, malo oprezna. Ali zavolela sam film i shvatila da su svi učesnici – pisac, režiser, glumci (i ljudi i psi) – zaista uhvatili duh priče.
Kao mladi sarađivali ste s Alenom Ginzbergom, osnivačem bitničke poezije. Kako je uticao na Vas? Kakvo je bilo iskustvo raditi s njim? Da li biste mogli neku anegdotu podeliti s našim čitaocima?
Alen je bio pametan, ljubazan, darežljiv nastavnik koji mi je pomogao da naučim verovati svojem glasu. Kao njegova učenica, pomagala sam mu da odgovori na brojna pisma koja je primao. To je bilo 1980. godine, pre imejlova, poruka itd. To su bila stvarna pisma. Alen je pažljivo i promišljeno čitao svako pismo i posvećivao istu pažnju svakom, bilo da je pismo urednika važnog izdanja, političara ili mladih ljudi koji nisu imali kome drugome da se obrate. Alen me je naučio da ne postoji hijerarhija. Svako ljudsko biće je jednako važno.
Kada posetimo sajt lesleanewman.com nailazimo na fascinantan spisak Vaših dela. Veoma ste angažovani na poljima društvene i književne aktivnosti. Kako sve postižete? Imate li savet za postizanje takve efikasnosti? U čemu je ključ?
Imam svakodnevnu praksu pisanja; osećam se „isključeno“ ako ne pišem odmah ujutru, sa svojom mačkom pored sebe. Ona zapravo bdi nad mojom odgovornošću i postaje veoma nemirna ako ne sednem na svoj kauč za pisanje i uzmem olovku. Mislim da ste srećniji dok pišete nego kada ne pišete, i uživate u svemu tome, uključujući i one zadovoljavajuće, produktivne, i frustrirajuće, manje produktivne trenutke. Ključno je imati poverenje u proces, poverenje u svoje instinkte i veru u sebe. I čitajte! Važno je uroniti u dobru literaturu. Čitajte, pišite, prepravljajte, ponavljajte. To je zaista ključ.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 37