Ljubičasta izmaglica u mojoj glavi

Želećete da sipate sebi piće pre nego što krenete sa čitanjem „Dva su jahača prilazila“, verujte mi. U maniru lika koji vam za šankom opskurnog bara priča o poslednjem u nizu suludih ispada zajedničkog poznanika, Mik Vol neposrednim i sirovim jezikom ispisuje biografiju Džimija Hendriksa tako naelektrisano i iskričavo da svaka stranica treperi od ludačke energije šezdesetih.

Džimijeva majka Lusil je bila „lutkica boje kafe za kojom su se okretale glave dok je ćarlijala ulicom“, a otac Al „zgodni radnik livnice gvožđa pun maštarija daleko iznad sopstvenog položaja.“ Oboje su poticali iz mnogočlanih, mešovitih porodica. Iz te „duge proizvodne linije silovanja, ubistava, rasne mržnje, verske izopačenosti, uništenih očekivanja” rađa se Džoni Alen Hendriks.

Džimijevo detinjstvo puno je nestabilnosti, zlostavljanja i zapostavljanja. Lusil i Al su pili, svađali se, mirili. Džimi i njegov mlađi brat Leon dodeljeni su ocu kada su se roditelji razveli. „Al se prilično mučio sam sa dečacima. Soba s dva kreveta bila je prljava i raspadala se. Džimi i Leon bili su prepušteni sami sebi. Čekovi socijalne pomoći obezbeđivali su Alu cirku i cigare, ali su klinci ostajali gladni. Najtužniji čudaci u svojoj školi.“

Devetogodišnji Džimi je nekako pregurao sve ovo, kako to klinci već čine, suzbijajući osećanja da bi izbegli bol, okupirajući misli drugim stvarima. U Džimijevom slučaju bili su to stripovi, filmovi, televizija… bio je dobar u crtanju. Ipak, osećanja su se vraćala dok se igrao kauboja i Indijanaca sa drugom decom u ulici. On je uvek bio jedan od Indijanaca, koga upucaju pa padne sa konja, ili koji igra oko totema podvriskujući. Dovikuju mu da je „prljavi crvenokožac“. On glumi da ih skalpira.

Kada im majka umrla, Al ne dozvoljava da odu na sahranu. „Naterao ih je da sednu sa njim i piju viski. Rekao im je da pravi muškarci tako primaju smrt. Džimi i Leon su tužno lili suze u svoje čaše. Džimi nikada nije preboleo. Zakleo se da će otići dođavola daleko od matorog, što pre može. I još pre. A jebeš i Sijetl.“

On bi uzeo metlu iz kuhinje i držao je visoko kao čarobni štap, levoruko, zamišljajući da svira uz muziku poput duha u napuštenom zamku. [...] Tamo je Džimi pronašao staru akustičnu gitaru sa jednom žicom. Tamo je četrnaestogodišnji Džimi pronašao nešto što bi moglo biti dobro za njega. Nešto što je ukazivalo na budućnost kakva ranije nije bila na vidiku. Tamo je Džimi, dečak odrastao na dnu bunara u koji ga je đavo bacio, najzad pronašao Boga.

Džimi raste, baš kao i njegov osećaj nepripadanja. „Džimi sa kratkom kosom, mršav, ali sve viši. Začudno velike šake, koščato lice, krupne oči, kao njegova mama. Mama je bila tako lepa, mnogo mu nedostaje. On sanja njeno lepo lice, njene meke ruke, miris njenog parfema. Teku godine. Teku suze. Svega je još manje nego što je bilo ranije. Džimi je sam. Sklapa prijateljstva s kim god može, gde god može. Pojavi se kod drugara i ostane do mraka nadajući se da će ga pozvati da prespava na kauču. Pojavi se kod drugara u vreme doručka sa osmehom punim nadanja. Sve kako bi izbegao Ala, kako bi izbegao sve ono…“

Čini se da je Džimi tražio to nešto majčinsko u svim devojkama sa kojima će biti. Svakako se oslanjao na njih da mu pomognu da preživi. I u godinama pre slave njegove veze nisu bile ništa manje burne nego one kasnije, kada su grupi devojke čekale u redovima ispred garderobe nakon svirki.

Džimi je proživljavao uvek iste maštarije, sa različitim mladim damama. „On je bio veoma osetljiva osoba i njegova stidljivost je bila iskrena. Mnogi kažu da mu je to bila poza, ali nije tačno. I uopšte nije bio glup. Pravio se glup ponekad, ali to je bila jedna od njegovih igrica da proveri koliko daleko ljudi mogu da idu u pokušajima da ga iskoriste.“ I Džimi je umeo da iskoristi druge.

Imao je devetnaest godina kada ga vlasti stavljaju pred ultimatum – zatvor ili vojska. Tako se Džimi 1961. obreo u avijaciji. Vojna služba mu nije ležala, nijedan aspekt takvog načina života nije bio u skladu sa njegovom prirodom. Kada je uspeo da se izvuče, seli se u Tenesi gde svira po klubovima skidajući fore tamošnjih gitarista – između ostalog i sviranje zubima. Sledeća stanica: Njujork. Tamo će tezgariti sa bendovima, večito bez prebijene pare, živeći po rupama sa devojkama koje su ga izdržavale baveći se prostitucijom, sitnim prevarama i krađama.

Šepurio se niz 110. ulicu sa svojim crnim veštičjim šeširom i onduliranom kosom. Dobacivali su mu: „Crnjo, da li si pobeleo?“ Džimi je pržio gramofon sa Dilanom, udubljujući se u poeziju, u nadrealizam. Duvao je uz Stounse i Bitlse i đuskao uz tipove iz Britanske invazije kao što su Animalsi. Odmah se zaleteo na Berdse, svestan promena koje se događaju, očajnički želeći da se uključi. Nije imao načina da zna kako. Bez pravih prijatelja u Harlemu. Tumarajući od jedne usrane rupčage do druge, sa do neba naslaganim đubretom oko sebe, Džimi se još uvek držao svog Dilana, svojih stihova i svojih naučnofantastičnih knjižica.

Linda, tadašnja devojka Kita Ričardsa, manekenka i uticajna pripadnica londonske elite, u Njujorku je čula Hendriksa i bila fascinirana njegovim talentom i energijom. „Ovaj lik, Džimi Hendriks, on je bio različit, priznajem. Nekako užasan i zastrašujući, ali opet i čudesno neodoljiv. Zamahivao je bedrima, glumio oralno zadovoljavanje, svirao je gitaru držeći je iza leđa, sve vreme prizivajući krvavu grmljavinu bogova.“ Linda je imala dobar ukus i dobre veze, što Džimiju donosi prvi ugovor sa menadžerima i vodi ka formiranju trija Jimi Hendrix Experience. „Polako se pronosila priča o blesavom mladom crncu iz Vilidža koji levoruk svira gitaru naopačke. Neki važni ljudi su počeli da obraćaju pažnju na njega.“

Oni nisu poznavali izgladnelu skitnicu koja se jebala i tukla, lagala i probijala iz očevih štetnih okova, iz zastrašujućeg armijskog poretka, napredujući kroz špalire ziliona raznih cirkuskih upravnika, polutalentovanih muzičara, muvatora, kurvi, lopova i slatkorečivih prevaranata. Oni nisu znali koliko je očajni Džimi bio očajnički besan. Koliko mu se prokleto žurilo da uradi šta treba, sve što treba, odmah, sada, bez odlaganja i teško onome ko mu se nađe na putu.

Bitlsi su bili oduševljeni Džimijem. Njemu se dopadao Brajan Džouns, osnivač Stounsa koji je umro u dvadeset sedmoj godini. „Delio je njegovu muku. I Džimi je prošao mnoge svađe sa ženama. Ipak, nije to bila njihova glavna spona. Vezu je činilo što su obojica bili neprilagođeni, kao kvadratni klinovi u okruglim rupama. Brajan, paranoični šaptač. Džimi sa osmehom pretučenog lovačkog psa.“ Majls Dejvis je bio prijatno iznenađen kada je otkrio da Džimi, bez klasičnog obrazovanja i čitanja nota, može da ga prati na gitari. Pored muzičkih, udelio mu je i par praktičnih saveta – poput onih gde da nabavlja čistiji kokain.

Gde god da je bio, Džimi je skupljao fore. Kapirao je važnost pravog nastupa. Sviranje zubima, sviranje iza leđa… vrckanje i šetnja. Zablesaviš belce. Zapališ dušu crncima. I sve te lepe ženke… Ja znam šta vam treba. Džimijev najveći korak ka uspehu nije imao nikakve veze sa muzikom. Ne direktno.

Džimija je zapravo najviše mučilo to što je postao najčuveniji crni muzičar na svetu za gotovo isključivo belu publiku. Što je bio popularniji, to je publika bivala sve više bela. Njegov menadžer je naručio tajno istraživanje crnačkih radio-stanica da se utvrdi koje od njih puštaju Džimija Hendriksa. Nijedna. Njihovi slušaoci nisu smatrali Hendriksove pesme crnom muzikom. To što su ga kasnije i Crni panteri proglasili za „belog crnju“ jako je pogodilo Hendriksa. Zato je davao velike novčane priloge, pričao za novine stvari koje ne misli kao uslugu crnoj braći. Više nije bilo ni belih muzičara u njegovom bendu.

Džimi se gubio pokušavajući svima sve da udovolji. Crni momak koji svira belu rok muziku. Izdržava ga bela devojka, ali ne uspeva da se suzdrži od neverstava. Ozbiljan muzičar koji provodi dane čitajući Marvelove stripove i otkidajući na novu TV seriju „Betmen“ mreže ABC. Zaluđenik za Dilana, sa napirlitanom kosom i smišljenim scenskim pokretima.

Godine 1969. je „zaista osetio sopstvenu snagu oslobodivši se krvavih okova svog detinjstva, siromaštva i samoodricanja svojih ranih dvadesetih, i svih bednih igrica kakvima je bio prinuđen da se bavi. Došao je trenutak da odbaci i ulogu opuštenog, ljubaznog počasnog belca koju je igrao za naivne bogataše u Londonu [...] Vudstok, oko osam sati u ponedeljak ujutru, sunce se krije iza oblaka. Na sceni, sa devet sati zakašnjenja. Devedeset procenata publike već je otišlo kući. Ostali se ili bude, ili bore da ostanu budni. Mlađani organizatori (uspaničeni zbog oluja, prekoračenja broja posetilaca od pola miliona ljudi, nedostatka toaleta, hrane i vode, izbezumljeni posle tri smrti, dva porođaja, četiri pobačaja i stotine žrtava esida) spremni su da pretumbaju program i ponudili su Džimiju nastup u ponoć u nedelju, međutim Majk Džefri, razmišljajući samo o naslovima u novinama, uporan je u tome da Džimi, kao glavna zvezda, mora zatvoriti festival.“ Ostalo je istorija.
U par burnih godina staje čitava biografija jer je Džimi umro u hotelskoj sobi u Londonu, 18. septembra 1970. u svojoj 27. godini. Nerasvetljene okolnosti pod kojima se desila njegova smrt ostavile su prostora gomili protivrečnih teorija o tome šta se zaista odigralo te noći u hotelu Samarkand.

Furiozna biografija „Dva su jahača prilazila“, psihodelična priča o životu i smrti Džimija Hendriksa, govori u prilog legendi o najvećem rok gitaristi koji je hodao zemljom. Istovremeno je i humaniji prikaz Džimija, nevoljenog dečaka kom se žurilo da uspe jer je možda i sam predosećao koliko je kratak put koji je pred njim.
 
Autor teksta: Ivana Veselinović