Kada je Adolf Hitler sa svojim trupama, sada već daleke 1939. godine zauzeo Varšavu glavni grad Poljske i započeo sa masovnim progonom pripadnika jevrejske i ostalih nacionalnosti koji nisu imali arijevsko poreklo, započeo je Drugi svetski rat. Uz pomoć savezničkih trupa Nemačka je kapitulirala sedam godina kasnije ostavivši za sobom milione nevinih žrtava pogubljenih na frontu i u logorima. Nemačka je svakako u ovom zverskom poduhvatu pretrpela popriličan broj žrtava. Mnogi od njih u rat su krenuli iz uverenja, nadahnuti Hitlerovom vizijom o stvaranju nove superiorne rase spreme da osvoji Evropu, a kasnije i ostale delove sveta. Bilo je naravno i onih koji od samog starta nisu verovali u bolesne ideje vrhovnog vođe, ali su silom prilika mobilisani i poslati na front hiljade kilometara daleko od kuće jer su imali osamnaest ili više godina.
Istočni blok pod rukovodstvom SSSR-a, sa Staljinom na čelu oformljen je nekoliko godina po svršetku rata. Lenjinove komunističke ideje Staljin je sprovodio u svim zemljama koje su se našle pod patronatom tadašnjeg SSSR-a. Porušenu zemlju trebalo je ponovo podići iz pepela, a radnu snagu uglavnom su činili ratni zarobljenici nemačke, mađarske, češke, poljske, bugarske i rumunske nacionalnosti. Početkom 1945. godine Staljin je izdao naredbu da se ratni zarobljenici po hitnom postupku deportuju na tlo SSSR-a. Novoformirani radni logori nisu se u suštini mnogo razlikovali od Hitlerovih, a sovjetski vojnici imali su u potpunosti odrešene ruke. Stroga disciplina, nehigijenski uslovi, naporan rad i nerdovna ishrana stvorili su okruženje koje je više podsećalo na nastavak ratnih strahota nego na obnovu zemlje. Posle pada berlinskog zida po prvi put je javnost bila informisana o mnogim nedelima iza kojih su stajali generali samog vrha SSSR-a i objavljena je šokantna vest, da u logorima nisu prinudno radili samo ratni zarobljenici i da su zapravo većinu činili obični građani, muškarci i žene između 18 i 45 godina starosti.
Nemačka književnica Herta Miler početkom 2001. godine započela je zajedno sa pesnikom Oskarom Pastiorom da beleži razgovore o ljudima deportovanih iz Ničidorfa (selo u Rumuniji gde su oboje rođeni, a većinu stanovništva činili su pripadnici nemačke nacionalnosti). Oskar Pastior i Hertina majka proveli su pet godina u logoru i prvobitna ideja bila je da zajedno napišu knjigu. Međutim kada je 2006. godine Oskar Pastior iznenada preminuo činilo se da od prvobitne ideje neće ostati ništa jer Herta Miler nije bila u stanju da nastavi pisanje. Tek godinu dana kasnije uspela je po njenim rečima da se oprosti od „mi“ i odlučila da nastavi sama, odnosno da njihove razgovore pretoči u knjigu.
Knjiga Herte Miler „Ljuljaška daha“ nudi odgovore na mnoga ignorisana pitanja iz druge polovine četrdesetih koja su dugi niz godina smatrana tabu temom duboko zaključanom u srcima ljudi osuđenih na bol i patnju.
Priča započinje u tri sata izjutra 15. januara 1945. godine kada sedamnaestogodišnjeg nemaca Leopolda Auberga odvodi policija na železničku stanicu u Ničedorfu, selu u zapadnoj Rumuniji. Nekoliko sati kasnije sa brojnim zemljacima u stočnim vagonima adaptiranim za prevoz ljudi započeće neplanirano i prisilno putovanje u trajanju od dve sedmice do konačnog odredišta, radnog logora na teritoriji nekadašnjeg SSSR-a. Petogodišnja izolacija i težak rad uz večito prisustvo gladi zauvek će promeniti život mladog Leopolda i sprovesti ga kroz lični pakao o kome nije mogao da sanja ni u najgorim košmarima. Ono što ga je održalo i svakodnevno ulivalo snagu bila je rečenica koju je njegova baka izgovorila na pragu kuće, noći kada je odveden: „Znam da ćeš se vratiti“.
Herta Miler je „Ljuljašku daha“ napisala u formi dnevnika. Svako poglavlje podeljeno je tematski i povezano pojmovima kroz aktivnosti glavnog junaka tokom boravka u logoru i godinama kasnije. Glad ili „Anđeo gladi“ kako ga autorka simbolično naziva provlači u skoro svim segmentima knjige, ponekad dolazi iznenada ali je uglavnom sve vreme prisutna. Citat iz knjige: „Glad je predmet. Anđeo se popeo u mozak. Anđeo gladi ne prosuđuje. On unapred zna šta je ispravno. Uvek je prisutan. Zna moje granice i svoju nameru. Zna moje poreklo i posledice svoga delovanja. Znao je sve to i pre nego što me je sreo, i zna moju budućnost. Poput žive je, boravi u svim kapilarima. Stvara slatkoću u nepcu. Zbog njega dah pritiska želudac i grudi. Stravičan je. Sve se svodi na najjednostavnije. Anđeo gladi je jednostran, korača s jednim otvorenim okom. Gonjen uvek istim nemirom, obrće uvek iste krugove i pokušava da održi ravnotežu na ljuljašci daha. Poznaje zavičajnu čežnju u mozgu, a u sanjarenjima puteve koji nikuda ne vode.“
Ovom snažnom i potresnom pričom nemačka književnica Herta Miler (dobitnica Nobelove nagrade za književnost u 2009.godini) uspela je bar na momente da predoči strahote koje rat donosi i neizbrisivo ostavlja za sobom. Sa druge strane knjigu možemo posmatrati i kao hroniku koja prati tri generacije (predratnu, ratnu i posleratnu) osuđenih na patnju zatečenih silom prilika na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. „Ljuljaška daha“ je remek delo majstorskog pisanja sa jakim potresnim slikama na granici sa metaforom primenljivim na žalost i u vremenu koje dolazi.
Autor: Aleksandar Ilić