Lori Hols Anderson: Pisanje mi pomaže da shvatim svet

Gde Lori Hols Anderson pronalazi inspiraciju? Kada je znala da želi da postane pisac i kakva je bila kao tinejdžerka? Odgovore na ova i još mnoga pitanja pronađite u razgovoru koji sledi – vođenom povodom uručenja Memorijalne nagrade „Astrid Lindgren“ za 2023. godinu.

Šta ste radili kada Vas je žiri pozvao telefonom?

Prepravljala sam 14. poglavlje nove knjige. Shvatila sam da je poziv iz Švedske i isprva sam ignorisala, jer ne poznajem nikoga odande. Kada sam se konačno javila, bila sam vrlo zbunjena. Mislila sam da se neko šali.

Zašto pišete?

Čak i da nikada nisam objavila knjigu, ili da nisam radila kao novinar, ipak bih pisala. Za mene je svet veoma konfuzno mesto i pisanje mi pomaže da ga shvatim. Kada sve pretočim u reči na papiru, svet vidim jasnije.

Odakle dobijate inspiraciju?

Mnoge moje knjige su nastale zato što sam zbog nečega bila ljuta, poput nepravde prema tinejdžerima. Kada pišem o američkoj istoriji, pišem o svemu što smatram da svima treba da nam bude poznato. U Americi tek sada postajemo iskreni u vezi sa svojom prošlošću, koja je vrlo krvava i prepuna nepravde. Pišem iz besa, pišem iz znatiželje i pišem iz zbunjenosti.

Da li se sećate svog prvog značajnog čitalačkog iskustva?

Sedela bih na majčinom krilu u pidžami, nakon kupanja. Imale smo omiljenu knjigu o porodici pataka koja je živela u Bostonu, a moja mama bi veoma dobro oponašala glasove i oživljavala priču. Prva priča u koju sam se zaljubila čitajući samostalno je „Mala kuća u preriji“ Lore Ingols Vajlder. Ona mi je oživela čitav svet. Kao maloj mi je bilo teško da naučim da čitam, trebalo mi je više vremena od mojih vršnjaka i nisam volela knjige jer sam se zbog njih osećala glupo. Međutim, moji učitelji su bili strpljivi i dobijala sam dodatnu pomoć, pa sam do desete godine postala ozbiljan čitalac i pravi knjigoljubac.

Kada ste znali da želite da postanete pisac?

Nikada nisam mislila da ću postati pisac. Nisam volela časove engleskog u srednjoj školi, a knjige koje smo morali da čitamo bile su prilično dosadne i nerviralo me je što su nas nastavnici terali da ih analiziramo i pričamo o stvarima poput simbolizma. Tek kada sam dobila decu, kada su moje ćerke sedele u mom krilu i kada sam knjige čitala njima, pomislila sam kako bi trebalo da pokušam i sama da pišem. Ipak mi je trebalo vremena da naučim kako da pravilno pišem. Imala sam mnogo ideja, a prve priče koje sam napisala su bile zasita užasne.

Pišete i za različite uzraste i žanrovski raznoliko. Zašto?

Ne mogu dugo da zadržim pažnju. Stvari mi lako dosade, a ne volim da se dosađujem. Jedino mi prija da pišem različit tip knjiga.

U saopštenju žirija se navodi da „nikada ne zazirete, čak ni kad je najteže“. Da li postoji razlog zbog kojeg pišete o temama kao što su bol, anksioznost i seksualno zlostavljanje?

Moje detinjstvo je bilo predivno, a roditelji su mi bili divni ljudi. Međutim, iz prve ruke znam kako je teško kada su deca povređena i kada ne znaju kako da pričaju o onome što ih tišti. Moj otac je bio ratni veteran i okrenuo se alkoholu kako bi se izborio sa svojim strahovitim uspomenama. Izgubio je posao i nekoliko puta smo morali da se selimo. Usred svega toga, kada sam imala 13 godina, bila sam silovana i nikome za to nisam rekla.

Dosta mojih knjiga je zabranjeno u SAD zato što neki misle da deca ne bi trebalo da čitaju o teškim temama. Međutim, kada pokušavate da decu zaštitite od realnosti sveta, to ih čini ranjivim. Volela bih da odrasli preuzumu odgovornost i budu iskreni prema deci.

Kakvi ste bili kao tinejdžerka?

Bila sam veoma besna. Silovana sam pred početak srednje škole, moja porodica se tek preselila i nisam imala nijednog drugara iz kraja. Prva godina srednje škole mi je bila haotična i veoma teška. Međutim, ubrzo sam se priključila nekim sportskim ekipama. Počela sam da se stičem prijatelje, a i treneri su imali sjajan uticaj na mene. Počela sam da obraćam pažnju na časovima, postala sam srećnija i zdravija. Tokom završne godine srednje škole sam bila na razmeni učenika u Danskoj, što je bilo izuzetno iskustvo. Moji domaćini su bili najljubazniji i najsrdačniiji ljudi koje sam ikada srela. Osećala sam se sigurno, prvi put posle nekoliko godina.

Kao spisateljica koja opisuje živote mladih, da li držite korak sa jezikom i kulturom današnje mladeži? Da li mislite da je to potrebno?

Važno je prepoznati šta se od generacije do generacije menja, a šta ne. Ne brinem mnogo o jeziku, slengu i žargonu. Jer ako danas u knjizi zapišem nešto što neki tinejdžer kaže, jezik bi ponovo mogao da se promeni dok se ta knjiga objavi. Trudim se da slušam, da obraćam pažnju na ono što je važno za publiku kojoj pišem – ali važnije je da se s poštovanjem odnosim prema izazovima sa kojima se oni suočavaju i da ispričam priču sa likovima sa kojima će se oni poistovetiti.

Šta za Vas znači Memorijalna nagrada „Astrid Lindgren“?

To znači da je moj rad prepoznat i uzdignut na visine o kojima nisam ni sanjala. Sama Astrid Lindgren je superheroj književnosti za decu, u smislu radosti koju je svojim pričama donela najmlađima i načina na koji je koristila svoj uticaj – zalaganjem za decu širom sveta. Dobiti memorijalnu nagradu koja nosi njeno ime je najveća čast koja mi je pripala i koju ću ikada imati. Nema dalje od toga.



Kažite nam nešto o svom kreativnom procesu. Da li imate kompletno osmišljenu priču pre nego što počnete da pišete, ili počinjete od praznog lista papira?

Zavisi. Kada pišem knjige za tinejdžere, čija se radnja odvija u sadašnjosti, malo istražujem, ali ne previše. Obično se prvo fokusiram na nešto što tinejdžere muči, pa onda razmišljam o likovima. Kada mi se u glavi oforme glasovi likova, napravim veoma grubu skicu sa scenama i dijalozima. Nakon nekoliko stotina stranica je sve u ogromnom haosu. Međutim, to mi daje nešto na čemu mogu da poradim i odakle dalje razrađujem zaplet.

Moji istorijski romani su prilično drugačiji. Posvetiću nekoliko godina istraživanju perioda, mesta i istorijskih događaja koje će moji likovi proživeti. Zatim ću smišljati likove i način na koji će ta istorijska dešavanja uticati na njihov život. Nakon toga ću napisati detaljni plan zapleta.

Čežnja za ljubavlju i pripadnošću je česta tema u Vašim knjigama. Zašto je to slučaj?

Mislim da svako dete i svaki tinejdžer to oseća u svom srcu, tu ljudsku potrebu. Ako pišete o deci ili tinejdžerima, i želite da opišete pravo iskustvo, morate da pišete o potrebi i gladi za ljubavlju i pripadnošću.

Romane za mlade (Young Adult) pišete uvek u prvom licu. Zašto ste izabrali takav stil pripovedanja?

U pripovedanju iz prvog lica krije se neposrednost, određena snaga. Verujem da je tinejdžerima mnogo lakše da razumeju tuđe iskustvo ako je priča ispričana iz perspektive te osobe.

Pišete i istorijske romane. Odakle interesovanje za istoriju?

Verovatno zato što je moj otac bio veoma dobar pripovedač. Deo njegove porodice je poreklom iz Irske. Slušajući njegove porodične priče, bilo mi je veoma interesantno kad sam shvatila kako su ispreplitane s američkom istorijom. Uz to volim i tračeve, vrlo sam ljubopitljiva osoba, pa se silno zabavljam otkrivajući šta se nekada dešavalo u životima ljudi. Smatram da je pripovedanje mnogo učinkovitiji način upijanja istorije od teranja dece da pamte datume bitaka.

Kako se rešavate spisateljske blokade?

Spisateljska blokada je znak da je potrebno da vežbam. Vreme da se prošetam, odem na trčanje ili vozim bicikl. Kada pokrenem svoje telo, pokrene mi se i um!

Zašto je književnost za decu i mlade važna?

Zbog toga što su deca daleko važnija od odraslih! Verujem da svaka generacija pokušava da poboljša i pripremi decu, sledeću generaciju, za svet koji će da naslede. Jedan od načina da se to postigne jeste da im podarimo najbolje priče.

Šta volite da čitate?

Čitam mnogo skandinavskih noar krimića. Naročito iz Danske, jer volim tu zemlju i nedostaje mi tamošnji život. Ubistva su, naravno, strašna, ali dobar pisac stvara likove s kojima želite da se sprijateljite, dok vam knjige pružaju mali uvid u to kako izgleda živeti na nekom određenom mestu. Knjige su sjajan način da putujete u mašti, i mnogo jeftiniji – naročito ako ih pozajmljujete iz biblioteke.

Za kraj, ko Vam je omiljeni lik iz knjiga Astrid Lindgren?

Pipi. Zašto? Zato što želim da postanem Pipi kad porastem!

Izvor: alma.se
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Joyce Tenneson