Lov na Šekspirovu biblioteku: „Ne bih mogao da prestanem da je tražim čak i kada bih to poželeo“

Stjuart Kels je tokom dvadeset godina pokušavao da uđe u trag Šekspirovim knjigama i rukopisima za koje veruje da su rasprostranjeni po celom svetu.

Tokom uzbudljive jeseni tokom koje su naučnici pronašli Miltonov lični primerak Šekspirovih drama čak u Filadelfiji, i fragmente pergamenta epskog dela „Roman o ruži“ iz trinaestog veka u Vorčesteru, Stjuart Kels, autor dugo najavljivane „Šekspirove biblioteke“, želi da nešto razjasni – on nije uspeo da otkrije koje je to primerke knjiga sadržala biblioteka ovog pozorišnog barda, uprkos tome što naziv knjige može na to da nas navede.

„U svakom slučaju, ja sam potvrdio njeno postojanje, pojasnio i klasifikovao brojno stanje knjiga u njoj i zabeležio šta se dogodilo sa tim primercima knjiga“, izjavio je autor koji je tokom dvadeset godina pratio i istraživao tragove nestale Šekspirove privatne biblioteke. „Bila bi to jedna izuzetno komplikovana knjiga da sam uspeo da pronađem njegovu biblioteku. Nikome to nije pošlo za rukom iz jednog veoma prostog razloga – knjige se ne nalaze na jednom mestu. Otežavajuća okolonost je i ta što su knjige rasute po celom svetu.“

Kels ni u kom slučaju nije prva osoba u poslednjih četiristo godina koja je pokušala da se otisne na ovo putešestvije kako bi pronašla Šekspirovu biblioteku. Kels je i sam izjavio da je „sama ideja Šekspirove biblioteke, njegova privatna kolekcija rukopisa, knjiga, pisama i drugog materijala, primamljiva, ima skoro totemsku moć i predmet je istinskog divljenja.“ Činjenica je da je „Šekspir imao knjige i činjenica je da ih je sigurno čitao. Zašto, onda, mi nismo uspeli da pronađemo niti jedan njegov rukopis i zašto ne postoje knjige sa Šekspirovim autentičnim potpisom, neka ugravirana pločica, oznaka na nekoj od knjiga ili natpis?“

On veruje da je nakon Šekspirove smrti 1616. godine, „deo biblioteke verovatno razbacan na sve strane“. Testamentarna želja renesansnog glumca Nikolasa Tulija ostavila je u amanet njegovom izvršiocu „da se postara da proda njegove knjige po najvišoj ceni po kojoj bude mogao“, a Kels sumnja da se upravo to desilo sa
Šekspirovim knjigama. One koje nisu prodate nakon njegove smrti, ili uništene ili izgubljene, „zaturene su negde u nekom kabinetu ili na nekoj polici, u javnim ili privatnim kolekcijama širom sveta“, nagađa Kels.



„Povremeno se negde u svetu pronađe po deo te biblioteke i to je ono što celom ovom istraživanju daje posebnu čar. Ljudi koji su među prvima istraživali i dali se u potragu nisu bili temeljni, te smo zato danas u mogućnosti da pronađemo neke veličanstvene stvari“, kaže on. „Ja mislim da su one širom sveta. Ljudi i dalje pronalaze sanduke starih pisama, a postoje i celi tomovi različitih predstava koji budu pronađeni na jednom mestu. Scenariji za predstave su mnogo dugo bili smatrani niskom literaturom – predstave su bile nepoželjne i niko ih nije uzimao za ozbiljno. Neki od kataloga iz osamnaestog i devetnaestog veka samo navode ’ovde imate hrpu scenarija za predstave’.“

Prilikom pronalaska potencijalnog bivšeg vlasnika teološkog dela Agostina Tornielija, Kels se našao na Tantalovim mukama. Knjiga je bila objavljena 1610. godine u Milanu nakon čega je brodom poslata za Englesku, gde je 1615. godine bila je uvezana smeđom telećom kožom, godinu dana pre Šekspirove smrti. Na pločama koje su u to vreme bile korice knjige bili su predstavljeni Piram i Tizba, a ivice tekstualnog bloka bile su ukrašene složenim ilustracijama.

„Vlasnik četiri poveza nije poznat, ali postoje nagoveštaji ko bi to mogao biti. Da li floralni motivi ilustracije predstavljaju nekoga ko je bio pisac? To bi se, takođe, savršeno uklopilo u predstavu Pirama i Tizbe na koricama, jer oni označavaju nekoga ko je bio duboko zainteresovan za književnost (vlasnik je izabrao literarni motiv pre nego što je korice ukrasio kraljevskim, crkvenim, političkim ili vojnim motivom). Moguće je i da je vlasnik bio veoma zainteresovan za Šekspirovu književnost“, piše Kels. „Veoma malim slovima na naslovnoj fotografiji napisano je I. S. Niko ne zna da li ti incijali pripadaju osobi koja je izradila povez, onoj koja je povezala tekstualne blokove, možda prodavaču ili vlasniku knjige, meceni ili su ipak posvećeni nekome. Do sada niko nije istupio i objasnio kome su pripadali.

Međutim, ti inicijali se poklapaju sa inicijalima Džona Šekspira (Iohannes Shakespeare), Vilijamovog oca, koji se bavio kožarskim poslom, a sigurno je nekad imao i poslovnu ponudu da uveže neku knjigu u kožu“, Kels piše.

Kels veruje da je jedan od razloga zbog kojih je Šekspirova biblioteka nestala i taj što dramski pisac nije bio „strastveni obožavalac popisivanja svojih knjiga“ ili neko ko je mnogo voleo da piše pisma. „On je bio praktično i komercijalno orijentisan, a čini se da ga nisu pokretale apstraktne ideje moguće slave i misli o potomstvu“, smatra Kels.

„Razmišljajući o Šekspiru na drugačiji način, posmatrajući ga manje kao književnika a više kao osobu koja je svakog dana radila i pisala, nameće vam se drugačije razmišljanje i o njegovoj biblioteci. On u svojim radovima nema mnogo floralnih deskripcija ili oznaka svojih inicijala na svojim delima, jer on nije bio takav tip osobe“, kaže Kels. „Ne samo da je smatran osobom koja je na granici pristojnosti, već ga ljudi u tim literarnim krugovima nisu ni shvatali ozbiljno... Na sve to se treba dodati da on svoju slavu nije doživljavao kao nešto značajno, pa se razmena pisama koja je bile ustaljena forma komuniciranja u tom periodu njega nije ticala. To može biti jedan od ključnih razloga zašto nam neki važni dokumenti danas nisu dostupni.“

Što se Kelsa tiče, on je izjavio sledeće: „Ne bih mogao da prestanem da tražim tu biblioteku čak i kada bih to poželeo.“

„Prilično sam siguran da će se neke od tih knjiga pojaviti. Svedoci smo da se sada kvarto izdanja smatraju najvećim blagom na svetu, ali se na njih drugačije gledalo sve do 19. veka. To su tanušni dokumenti, maleni pamfleti, pa je velika verovatnoća da su negde zatureni. Sada mnogo jasnije znamo šta treba da tražimo, a postoje i različiti načini i analize pomoću kojih možemo da ispitamo te pronalaske. Mi smo sada u zlatnom dobu kada su istraživanja u pitanju.“

Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić