Ludi Konj i Ranjeno koleno u plesu sa vukovima

Počelo je sa Kristiforom Kolumbom: narodu je nadenuo ime Indios. Beli ljudi, Evropljani, govorili su raznim jezicima, pa su jedni tu reč izgovarali kao Indijan, a drugi kao Indijanac ili Indi… Izraz peaux-rouges ili crvenokošci pojavio se kasnije. Pripadnici plemena Taino sa ostrva San Salvador su, kako su im plemenski običaji i nalagali, Kolumba i njegove pratioce velikodušno obasuli počastima i darovima. Narod Aravaka je, naprotiv, pružao otpor na koji su belci odgovarali puškama i sabljama. Za nepunu deceniju otkako je Kolumbo 12. oktobra 1492. godine stupio na tlo San Salvadora, Zapadnjaci su uništili čitava plemena i stotine hiljada domorodaca.

Za razliku od Španaca, Englezi su primenjivali istančanije metode. Englezi bi po svoj prilici skapali od gladi da im u pomoć nisu pritekli prijateljski nastrojeni domoroci Novog sveta. Da bi obezbedili mir koji će potrajati dovoljno dugo da bi se naselili u Džejmstaun, oni su na glavu Vahunsonakuka stavili zlatnu krunu, proizveli ga u kralja Pauhatana i njegov narod naterali da radi danonoćno i bele doseljenike snabdeva hranom. Sećate se Pokahontas?

Vahunsonakuk se našao u procepu; na jednoj je strani bio privržen svojim sada već ogorčenim podanicima, a na drugoj je pokušavao da bude veran Englezima. Čim se, međutim, njegova ćerka Pokahontas udala za Džona Rolfa, zaključio je da je više Englez a manje Indijanac. Posle njegove smrti Pauhatani su, u želji da se osvete Englezima i proteraju ih na more sa koga su došli, digli bunu, ali su potcenili i protivnika i njegovo oružje. Pleme od osam hiljada Pauhatana svedeno je za vrlo kratko vreme na grupu koja je imala manje od hiljadu članova. („Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“, Di Braun)

Epske napetosti rađaju heroje. Ludi Konj je zajedno s drugih devet boraca namamio osamdeset vojnika u zasedu koju je pripremilo nekoliko stotina ratnika Lakota i Čejena, i posle koje je usledila bitka u analima istorije Zapada poznata kao Fetermanova bitka ili Fetermanov masakr. Mameći svoje neprijatelje u klopku, kad se našao u dometu njihovih pušaka, Ludi Konj je zastao i mirno sastrugao led s kopita svog konja samo da bi razbesneo vojnike koji su ga jurili.

Ludi Konj je zaista bio ratni vođa plemena Lakota koji je u razmaku od osam dana savladao dva komandanta američke vojske: brigadnog generala Džordža Kruka i potpukovnika Džordža Kastera. On nije znao, a i ne bi ga bilo briga i da jeste znao, da je tada položio temelj za mitove i legende koji će se ispredati o njegovom nasleđu. I vek kasnije deca po balkanskim zabitima igraju se kauboja i Ludog Konja. („Putovanje Ludog Konja“, Džozef M. Maršal)

A onda su došli zapadnjački oblici državnosti i stvorene su nacije. Plemena su proterana u rezervate, ali neki su počeli drugačiju borbu za svoju teritoriju, državotvornu pomamu. Narod Osejdž je sedamdesetih godina devetnaestog veka sa svoje zemlje u Kanzasu bio proteran u stenovit, po svemu sudeći bezvredan rezervat na severoistoku Oklahome. Niz prisilnih migracija, zajedno sa „belačkim bolestima“ kao što su boginje, uzeo je ogroman danak od plemena. Po jednom proračunu, populacija se smanjila na oko tri hiljade – trećinu koliko ih je bilo sedamdeset godina pre toga. Izmrcvareni, pobrinuli su se da zaista i poseduju novu zemlju koju su naselili. („Ubistva pod cvetnim mesecom“, Dejvid Gren)

Decenijama posle borbe za stenovita neplodna brda Oklahome početkom dvadesetog veka ispostavilo se da se ta zemlja nalazi iznad jedne od najvećih rezervi nafte u Sjedinjenim Državama.

Da bi došli do te nafte, bušioci su morali da plate narodu Osejdž za najam i nadoknadu. Isplate su rasle sve dok pripadnici plemena nisu kolektivno akumulirali milione i milione dolara. Pleme Osejdž je, s prihodima po glavi stanovnika, važilo za najbogatiji narod na svetu. Osmišljeni su novi načini opresije. Belci su nametnuli federalni sistem finansijskih staratelja „belih anđela“ novoobogaćenim Indijancima koji nisu bili vični u tim tričavim „finansijskim poslovima“.

Danas Ludi Konj i Ranjeno koleno su legende, a crvenokošci žive u rezervatima širom SAD, imaju kockarnice, uzgajaju orhideje („Kradljivac orhideja“, Suzan Orlin), dobijaju paušalu od naftnih bušotina, zarađuju na poreskim olakšicama kojim podležu njihove teritorije. U perverznom obrtu karme mnogi od njih danas koriste zakonske olakšice kojima su u haotičnim vremenima pribegli njihovi osvajači iz sopstvene gorde pravovernosti ne bi li ih kao izuzetak koji potvrđuje njihovu pobedu uzidali u konstituisanje nove svetske sile. Neki od njih dobili su svoje države, neki su potpuno izumrli. Danas su njihova kultura i estetika omasovljeni i tragično krivotvoreni. Rat je svakako izgubljen, ali ostao je jedan način života.

Odjeci epske borbe za američko tlo danas su mitološko nasleđe čitavog sveta, kolektivna opsesija popularne kulture, nebrojenih knjiga, pesama i filmova. U istoriji čovečanstva nema tako mnogo romantičnih priča poput borbe tog naroda tako suštinski drugačijeg od zapadnog sveta a tako dirljivo vezanog za svoje tlo. Reminiscencije te privrženosti danas se osećaju u kultovima vraćanja prirodi, joga retreat-ovima, urbanim nomadima. Ali znamo da je prvobitna jednostavnost zauvek izgubljena i jedino pribežište nalazi u rezervatima i knjigama.

Priča nije crno-bela, utoliko ju je teže ispričati. Bilo je belaca koji nisu osvajali, koji su imali sluha za ovaj narod koji je toliko srastao sa svojim podnebljem, koji su živeli autohtonim životom u svojim prerijama, među bizonima, gde ravnopravno hodaju duhovi predaka.

Veličanstveno vedro nebo. Talasavi okean trave. Dokle god je pogled dopirao, nije bilo ničega drugog. Ni puta. Ni ulegnutih tragova teških kola s arnjevima da ih prate. Ničega sem praznog prostora. (...) Poručnik Danbar se zaljubio. Zaljubio se u ovu divlju, prekrasnu zemlju i sve u njoj. Bila je to ona vrsta ljubavi o kakvoj ljudi sanjaju da je dožive s drugom dušom: nesebična i lišena svake sumnje, uzvišena i večna. Duh mu se uzdigao, a srce mu je igralo. („Igra s Vukovima“, Majkl Blejk)

Možda je iza osvajačke pomame i krvoprolića stajalo još nešto. Zavist i strah. Od duha plahovitog kao vetar a opet postojanog kao reka koji se ne da osvojiti, koji je preživeo progone i pogrome, koji nikad nije preobraćen, koji i dalje pleše po prerijama.

Autorka teksta: Nevena Milojević