Neobičnim porodično-ljubavnim romanima sa mnogo zapleta i zanimljivih ličnosti, irska spisateljica Lusinda Rajli stekla je naklonost čitalaca širom sveta. Njene knjige prevedene su na 30 jezika i prodate u više od 15 miliona primeraka, a posebno su popularne „Kuća orhideja“ i serijal „Sedam sestara“, koji još nije okončan. Autorka sa mužem i sedmoro dece živi u Norfoku, u Engleskoj, i u Vest Korku u Irskoj, a ekskluzivni intervju za „Novosti“ dala je povodom najnovijeg romana „U senci masline“, koji se nedavno našao u našim knjižarama, u izdanju „Lagune“.
„U senci masline“ ste počeli da pišete pre 10 godina. Šta je bio razlog što ste se ovoj knjizi vratili tek sada?
Prvobitno sam napisala ovu priču za sebe, posle porodičnog odmora na Kipru, više da bih održala svoj mozak u formi između hranjenja dece i gledanja dečje televizije. Odložila sam rukopis, moja deca su porasla, pisala sam druge knjige... I onda, prošle godine, dok sam čistila svoj stari radni sto, otkrila sam ga ponovo. Bio je naslovljen „Helenina tajna“, i bilo je fascinantno čitati ga i prisetiti se trenutka u vremenu kada su deca bila mlađa. Dok su likovi u „U senci masline“ ostali isti, radnja se pri kraju značajno promenila – sa dodatkom epiloga u kom sam mogla da prikažem porodicu u sadašnjem trenutku.
Napominjete da je ova knjiga najbliža vašem iskustvu majke, pomajke, supruge...?
Kada sam prvi put pisala „U senci masline“, naše petoro dece je bilo sličnog uzrasta kao deca u knjizi, a i porodični prijatelji su odsedali kod nas. Iako su, naravno, većina likova i radnja fikcija, nema sumnje da je ovaj roman najbliže mom sopstvenom iskustvu majke, pomajke i supruge – i profesionalne plesačice – što ću ikad napisati.
„Kuću orhideja“, koja je bila svetski hit, napisali ste sa samo 24 godine. I to pod neobičnim okolnostima?
Počela sam svoju karijeru kao glumica, ali sa 24 godine sam dobila upalu limfnih žlezda. Kako nisam mogla da radim, napisala sam prvu knjigu i potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Sajmon and Šuster za sledeća tri romana. Napisala sam još sedam romana pod imenom Lusinda Edmonds i dobro su prošli. Ali tada sam već rađala po jednu bebu godišnje i pisala knjigu, i nešto je moralo da otpadne. Tako sam se koncentrisala na to da budem mama sledećih šest godina. Tek kada je moje najmlađe detete pošlo u školu, imala sam potrebu da pišem ponovo, i tada sam iznedrila „Kuću orhideja“. Jednom kad je knjiga bila gotova, dozvolila sam svom agentu da je pošalje izdavaču, ali kao Lusinda Rajli, ne bih li bila tretirana kao nepoznata autorka bez iskustva. To je bio ogroman rizik!
Kako ste se odlučili i šta vas je podstaklo na serijal „Sedam sestara“?
U januaru 2013. godine tražila sam svoju sledeću priču i htela sam da pronađem jedan sveobuhvatni element i dodam ga onome što sam već napisala, nešto što bi me uzbuđivalo i intrigiralo – mene, ali i moje čitaoce. Oduvek sam volela da gledam zvezde, naročito Sedam sestara u pojasu Oriona, i jedne maglovite noći u Severnom Nortfolku pogledala sam u nebesa i pomislila na naše sedmoro dece. Dobila sam ideju za serijal od sedam romana koji se alegorično oslanja na legendu o sazvežđu Sedam sestara.
U mladosti ste krenuli majčinim stopama, kao glumica. Da li vam je teško pao iznenadni prekid te karijere zbog bolesti?
Prosto sam bila van sebe od sreće što neko hoće da objavi moj roman. Oduvek me je privlačilo pripovedanje priče, da li kroz glumu ili pisanje. Mnogo me je više ispunjavalo da budem autorka nego glumica. Takođe, ideja o slavi me je užasavala. Visoko cenim i štitim svoj privatni život i svoju porodicu – oni me drže pri zdravom razumu.
Već godinama knjige najpre diktirate u diktafon. Kako uopšte izgleda vaše bdenje nad rukopisima, koliko ih prerađujete?
Nakon što sam napisala svoj prvi roman, imala sam povredu šake, i nisam imala izbora sem da istreniram sebe da koristim diktafon. Iako je na početku bilo teško naviknuti se, sada obožavam ovaj način rada, naročito zato što sam pokretna, jer mogu da radim i da hodam (naravno, u zavisnosti od vremena). Pošto sam trenirala da budem plesačica, veoma teško mi pada sedenje, a najbolje misli mi naviru kada sam u pokretu. Takođe, to znači da mogu da „odglumim“ sve likove. Ne pišem beleške i ne preuređujem rukopis uvek iznova – jednostavno puštam likove da „govore“ kroz mene u prvoj verziji rukopisa, pre procesa uređivanja.
Da li osluškujete sugestije i primedbe vaše mnogobrojne porodice? Imaju li oni privilegiju da budu vaši prvi čitaoci?
Oni to apsolutno jesu! Moj muž, koji je i moj agent, jedan je od mojih prvih čitalaca, sem mog uredničkog tima, i uvek cenim njegov savet. Moja najmlađa deca su, međutim, previše zauzeta da bi čitala moje rukopise.
Šta čitaoce čeka u „Sunčevoj sestri“, šestom delu „Sedam sestara“, koji će se pojaviti na jesen?
Elektra je veoma drugačija od Mesečeve sestre. Ona je supermoderna i naizgled ima sve, ali ispod površine, tanka kontrola koju ima nad stanjem svog uma je uništena smrću njenog oca. Pokušavajući da se nosi sa tim, okreće se alkoholu i drogama, ne bi li ublažila bol, i dok se njeni bližnji brinu za njeno zdravlje, Elektra prima pismo od nepoznate žene koja tvrdi da je njena baka... Zbog „Sunčeve sestre“ detaljno sam istraživala Keniju, naročito o ozloglašenom društvu
Happy Valley i ponosnom plemenu Masai. Kroz priču o njenoj baki, Elektra je saznala detalje o Sisili Hantli Vašington, mladoj ženi iz Njujorka koja je stigla u Keniju 1939. Kada je svet bio pred obzorjem rata.
Imate li ideju kako ćete serijal privesti kraju?
O da, znam. Znam od samog početka, ali to je pažljivo čuvana tajna koju, bojim se, ne smem da odam.
Iako su vaši romani obimni, uvek uspevate da održite živu pažnju čitalaca izuzetno dinamičnom pričom.
Da, moje knjige su prave „cigle“ i veoma sam zahvalna svojim čitaocima što ih vole do poslednje stranice. Nikad nemam unapred određen broj stranica, jednostavno prepuštam likovima da odluče koliko im je prostora potrebno da bi ispričali svoju priču.
Kuća u Tajlandu
Poznata je vaša velika ljubav prema Istoku, posebno Tajlandu. Šta vas privlači tom delu sveta?
Moj otac je putovao po celom svetu kada sam bila dete i povremeno bi me poveo sa sobom. On mi je pokazao Tajland i zaljubila sam se u njega – i čak smo neko vreme posedovali kuću na malom ostrvu tamo, koja je bila inspiracija za „Kuću orhideja“. Trudim se da se tamo vraćam svake godine sa svojom porodicom, posebno u Krabi, region u koji sam smestila deo priče o Bisernoj sestri. Prosto obožavam tamošnji ambijent, ljude i, naravno, hranu.
Serija u pripremi
U Holivudu su otkupljena prava za seriju prema vašem serijalu. Dokle se stiglo u pripremama?
Da, u planu je televizijska serija prema serijalu „Sedam sestara“. Projekat je tek u izradi, ali veoma bi me radovalo da vidim serijal na ekranu.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti
Foto: Roni Rekomaa Lehtikuva