Na koji način ste istraživali Irsku, svoju domovinu, za ovaj roman? Da li Vas je iznenadilo nešto što ste otkrili?
Mnogo mi se dopao proces istraživanja irske istorije jer je to značilo da mogu da budem kod kuće tokom pandemije. Moji prijatelji i komšije su se okupili oko mene i pomogli mi, ne samo sa određivanjem lokacija i pronalaženjem istorijskih tekstova već su se postarali da dođemo do porodica koje imaju starije rođake koji mogu da mi objasne kako je izgledao život u zapadnom Korku tokom ranog 20. veka. Otkrila sam da veliki deo istorije nije zapisan i prenošen je usmeno kroz generacije, posebno lokalna istorija iz ženskog ugla. Dobar primer za to je Irski ženski savet koji je igrao značajnu ulogu u borbi za Republiku Irsku, ali detalji o njegovom doprinosu tek sada dolaze na svetlost dana.
Otkrila sam i to da su Irci bili veoma loše pripremljeni za početak borbe za nezavisnost od Britanaca. Pravo je čudo da su volonteri IRA, sa Majklom Kolinsom na čelu, uspeli da dogovore primirje kada su bili nadjačani po broju vojnika i oružja. Iako sam već pisala o ratu (u romanu „
Svetlo u prozoru“), ovo je prvi put da pišem o pojedinostima i mehanici vojnih sukoba na detaljan način.
S obzirom na to da je irska istorija veoma kompleksna, koji aspekt je bio najteži za pisanje?
Moj cilj je bio da dođem do suštine ljudske motivacije tokom konflikta, a ne samo da opišem bitke koje su se dešavale. Sve te stvari su još uvek bliske ljudima danas i nisam želela da zauzimam stranu, već da ispričam priču o onima koji su se borili na obe strane. Verovatno najteža stvar bila je navigacija istina i laži u istorijskim tekstovima i svedočenjima, posebno kada je reč o građanskom ratu – i danas postoje podele unutar porodica između dve sukobljene strane.
Koliku ulogu u inspiraciji su igrali mitovi o Meropi pri stvaranju romana „Izgubljena sestra“?
Kao što je bio slučaj i sa ostalim sestrama, priča o njihovom mitskom dubletu je uvek bila prisutna u mom umu. U slučaju Merope, koja je najpoznatija kao Sizifova supruga, a svi znamo priču o Sizifovoj kazni da gura ogroman kamen uzbrdo kako bi se na kraju kamen vratio na dno planine – odakle i potiče fraza „Sizifov posao“. Naravno da Meri nisam osudila na takav brak! Centralna tema serijala o sedam sestara je bekstvo Plejada od Oriona. U „Izgubljenoj sestri“ Meri beži od opasnog čoveka, a kao izgubljena Plejada, ona je neko koga ostale sestre traže.
Čitaoci koji vole grčku mitologiju i filozofiju su sasvim sigurno primetili mitske aluzuje tokom serijala. Bilo je pravo uživanje pisati o Ambrozu, jer sam mogla da citiram omiljene filozofe i zaronim dublje u mitove koji nisu vezani samo za sazvežđe Plejada.
Jeste li jasno znali ko je izgubljena sestra kada ste počeli da pišete serijal 2014. godine ili ste je razvijali pišući svaku novu knjigu?
Iako sam od početka stvaranja serijala znala ko je izgubljena sestra, njena suština kao lika je počela da se razvija tek kada sam bila pri kraju „
Sunčeve sestre“. Ali oduvek sam osećala da je hrabra i spremna na sve da zaštiti svoju porodicu.
Pronalaženje porodice, biološke ili ne, u srcu je romana „Izgubljena sestra“ pa i samog serijala – da li ste i sami iskusili kako je biti deo nebiološke porodice?
Za mene su moja deca moj svet, a majčinstvo čini veliki deo mog identiteta. Naravno, ako je neko majka, nije ograničen da voli samo svoje biološke potomke, već će brinuti o svima kojima je to potrebno. Moj suprug i ja smo imali brakove pre ovog i ukupno imamo sedmoro dece i oduvek smo želeli da svi budu međusobno bliski. Nadam se da sam to uspela da prenesem na serijal „
Sedam sestara“ i da je jasno da vaša porodica nije ograničena biologijom.
Otkrili ste da će se serijal završiti osmim romanom „Atlas: Priča o Tati Soltu“. Jeste li to planirali od samog početka?
Serijal sam osmislila kao niz od sedam knjiga, ali tokom godina je priča rasla i rasla, a likovi su dobili sopstveni život. Kada sam napisala Elektrinu priču, znala sam da će biti nemoguće obuhvatiti sve niti priče u jednom romanu. Želela sam da priča bude potpuno zaokružena i iz poštovanja prema svim čitaocima koji su toliko dugo pratili serijal. Odlučila sam da pored romana o nestaloj sestri, napišem i jedan o Tati Soltu.
Kakav osećaj je probudilo vraćanje svakoj od sestara D’Aplijez dok širom sveta traže Meri?
Mnogo mi se dopalo! Bilo je kao da se srećete sa starim prijateljima koje niste dugo videli. Posebno u Majinom slučaju jer njenim glasom nisam pisala od prve knjige koja je nastala 2014. Mogla sam da osetim koliko se promenila tokom ovog putovanja i kako se promenio odnos među sestrama. U Alinom slučaju znala sam oduvek da će biti pokretač potrage za izgubljenom sestrom jer je ona prirodni vođa među sestrama – susret sa njom kada ponovo otkriva ljubav nakon sve tuge koju je preživela mi je bio jedan od omiljenih delova romana tokom pisanja.
Kako ste uspeli da se krećete kroz složenost ovog zapleta i toliko niti koje priča ima uz sve likove koji se sreću?
To je bio najveći izazov. Morala sam detaljno da pregledam prethodne knjige kako bih bila sigurna da je priča svake sestre tačna. Posebno u ovom romanu gde često idemo od kontinenta do kontinenta, a likovi se prepliću – uređivački deo posla je bio veoma napet. Sve smo duplo proveravali, bilo da je reč o letovima, vremenskim zonama ili gde se koja sestra nalazi. Takođe, svaki deo romana je otkrivao određenu količinu informacija, tako da sam morala da budem sigurna da su likovi pronalazili ključne stvari u pravom trenutku.
Sada kada znamo da postoji i osma knjiga, šta nam možete reći o njoj? I kakav je osećaj kada se ova dugogodišnja avantura bliži kraju?
Ima toliko priča koje treba ispričati – od samog početka tu je osnovna misterija o Tati Soltu. Ko je taj misteriozni bogati čovek koji je odlučio da sakupi decu širom sveta i brine o njima? Kako glasi njegovo pravo ime, odakle je i ko je Kreg Ezru? Zašto je tako misteriozno sahranjen u moru?
Sada smo konačno saznali poreklo usvojenih sestara i identitet izgubljene sestre i kako se ona uklapa u ovu čudnu porodicu. Pažljivi čitaoci su možda pronašli tragove – a priča o Atlasu će biti poslednji deo slagalice koji će omogućiti da se cela slika vidi jasno.
Pisanje serijala „Sedam sestara“ je jedno od najsjajnijih iskustava mog života. Iskreno, kada mi se javila iskra ove ideje te noći 2013. dok sam gledala u nebo, nisam mogla ni da zamislim kraj ovog putovanja... a sada sam tu, već pišem poslednju knjigu serijala. Sestre su mi donele mnogo radosti i prilika da putujem svetom i upoznajem ljude. Veoma mi je teško da se oprostim od njih, ali nadam se da će se uskoro realizovati planovi za televizijski serijal „Sedam sestara“ koji će moje sestre oživeti i držati ih pred nama u godinama koje dolaze.
Izvor: lucindariley.co.uk
Prevod: Dragan Matković