Baš kada je svetska bestseler autorka
Lusinda Rajli, koja živi između Irske i Engleske, u imejl intervjuu za Politiku najavila sedmi i završni nastavak svog čuvenog serijala o „
Sedam sestara“, o „Izgubljenoj sestri“ (izlazi 27. maja u Velikoj Britaniji), na svom sajtu objavila je da će pisati i osmi deo, koji će izaći sledeće godine.
U izdanju Lagune imamo priliku da čitamo sve dosadašnje knjige posvećene ženskim likovima, nastalim po uzoru na sazvežđe pored Orionovog pojasa – Sedam sestara Plejada, koje su mornari vekovima gledali kao vodilje, a poštovale ga kulture od Maja do starih Grka i Aboridžina. Nedavno je Laguna objavila i triler Lusinde Rajli „
Ljubavno pismo“, u prevodu Branislave Radević Stojiljković, napisan još 1999. godine, ali koji u Velikoj Britaniji nije mogao da nađe izdavača do 2018. zbog škakljive teme upletenosti kraljevske porodice u ljubavni skandal i ukazivanja na drugačije poreklo prestolonaslednika, koji je još i u vezi sa jednom glumicom...
Lusinda Rajli svestrana je autorka. Bavila se baletom i glumom pre nego što je počela da piše. Strast su joj istorija i stalna putovanja. Bila je u Beogradu 2013. godine, a njena planetarna slava kreće upravo od tada...
Milioni čitalaca serijala vaših knjiga o „Sedam sestara“ dugo su očekivali sedmi nastavak, posvećen izgubljenoj sestri Meropi. Da li ćemo posle ove knjige videti u novom svetlu ostale sestre i da li će vam biti žao što se ova dugačka priča bliži kraju?
Čudno se osećam zbog toga što će se sedma knjiga pojaviti ubrzo. Likovi ovih žena žive u mojoj glavi od decembra 2013. godine, kada sam prvi put i došla na ideju o serijalu knjiga „Sedam sestara“. Gotovo da su postale moje prijateljice, a serijal je takođe otvorio brojne mogućnosti za mene, za fascinantna istorijska istraživanja, putovanja i susrete sa čitaocima širom sveta. To je jedna od najboljih stvari koje su mi se desile u životu i biće mi mnogo žao da se oprostim od sestara...
Sledite svoje junakinje i živite s njima. Gde ste putovali zbog izgubljene sestre? Da li ste sve od početka znali, ili su se priče razvijale usput?
Da ne bih otkrila previše, mogu da kažem da sam putovala na nekoliko mesta, širom sveta, zbog istraživanja, na Novi Zeland i u Irsku, pored ostalog. Da budem iskrena, dok nisam završila „
Sunčevu sestru“, uopšte nisam bila sigurna gde ću naći onu koja je izgubljena. Kao i sa svim mojim knjigama, ideje mi dolaze intuitivno, zaplet ne smišljam unapred, prosto sledim put kojim će me likovi povesti. A izguljena sestra odvela me je na neka iznenađujuća mesta.
Uzimajući u obzir i prethodne romane, gde ste najviše voleli da putujete? I da li vam sada zbog karantina u kojem je čitav svet zbog novog virusa, sve to nedostaje?
Osećam se počastvovanom što sam zbog svog istraživanja posetila neke sjajne lokacije u svetu. Omiljena strana svakog od tih putovanja, u bilo koju zemlju da sam išla, za mene su bili susreti sa ljudima, kao i istorijske pojedinosti sa kojima su me oni upoznavali. Prvu knjigu sam smestila u Rio i svakako mi se svidela brazilska atmosfera. Gde god da odem, za mene to postaje omiljeno mesto, iz ovog ili onog razloga, tako da je nemoguće izabrati među njima. Svidelo mi se to što sam 2013. godine posetila Srbiju i počela da razumevam njenu izuzetnu istoriju, kao i strastvenost njenih ljudi. Tokom karantina zastala sam u Irskoj, ali to je ispalo zgodno, zato što upravo Irska igra važnu ulogu u pronalasku „Izgubljene sestre“.
Sestre su heroine koje povezuju kulture, a mi još živimo u svetu muškaraca. Kakav bi svet bio ako bi žene bile te koje odlučuju?
Zaista je mnogo čudesnih heroina širom sveta, ali i kroz čitavu istoriju, koje su ostale neopevane, neprimećene, i to mi je bila jedna od velikih motivacija da napišem serijal „Sedam sestara“. Mislim da je potrebna ravnoteža najrazličitijih ljudi da bi svet funkcionisao. Međutim, žene igraju sve važnije uloge na mnogim životnim putanjama i mislim da su već napravile velike korake u unapređenju života, donoseći mir, zdravlje i pravdu.
U Srbiji sada čitamo vaš roman „Ljubavno pismo“, koji je objavljen 20 godina posle svog nastanka, jer je u centru zbivanja zamišljena kraljevska porodica. Da li vam je neko rekao da ste „literarni prorok“, zato što posle smrti princeze Dajane čitav svet ponovo priča o britanskoj kraljevskoj porodici, a sada o Megan Markl i princu Hariju?
Doživela sam da stvari o kojima sam pisala sablasno postanu stvarnost (kao što se desilo sa „
Ponoćnom ružom“), ali ne u tako velikoj meri. Zanimljivo je videti da se u realnosti odigrava scenario u kojem je princ u vezi sa glumicom. Mada je ta veza uzrokovala skorašnje probleme u britanskoj monarhiji, kraljevska loza traje više od hiljadu godina i preživela je i mnogo gore bure! U stvari, kada sam pisala „Sestru iz senke“, zaronila sam dublje u javne poslove pretka princa Harija – kralja Edvarda VII. Naravno, „Ljubavno pismo“ je fikcija. Kad sam 1999. godine završavala prvu „ruku“ knjige, smrt princeze Dajane još je bila sveža u javnoj svesti. Moć štampe, i sada društvenih mreža, ogromna je, i to sam želela da istražim kroz različita gledišta, onih unutar našeg sveta, kao što je lik novinarke Džoane, kao i onih koji su javnom u fokusu, kao što je glumica Zoi.
Kako sada tumačite oprečna mišljenja o mladom paru ili kraljevskoj porodici, kako to utiče na tradiciju?
Kao i u svakoj zemlji, tradicija i nacionalni identitet stalno se razvijaju. Mislim da je važno da se ne čine stvari samo „zato što se uvek tako radilo“, već da ispitamo sebe zašto nešto činimo i kakav to nosi doprinos našoj bogatoj kulturi. Uvek će i u vezi sa svim biti oprečnih mišljenja, ali zato je važno da se uspostavi dijalog. To je divno kad je reč o fikciji – možete da izvodite ovaj „a šta ako“ scenario u sigurnom prostoru.
U „Ljubavnom pismu“ jedna od glavnih junakinja je novinarka, suočena sa strašnim preprekama dok pokušava da dođe do istine. Šta mislite o slobodi govora u modernim demokratijama, na koje utiču moćni i bogati ljudi?
Čitav naš svet dramatično je promenjen otkad sam napisala ovaj roman, posebno kada je reč o novinarstvu, sa smanjenjem tiraža štampanih novina. A ni moja novinarka Džoana ne bi više tako lako dobila stalni plaćeni posao u današnjim nacionalnim novinama. Najverovatnije bi bila zabrinuti frilenser ili bi bez naknade pisala za internet blogove. Tehnologija je radikalno promenila našu svakodnevicu, tako da olako shvatamo ono što sada imamo. Mislim da se taj uticaj moćnika na medije nije mnogo promenio, osim što je postao vidljiviji, uočljiviji. Tehnologija nam omogućava da dođemo do vesti iz miliona različitih izvora, a na svakom od nas je da se pojedinačno zapita kojim izvorima da veruje. Ne zavidim novinarima koji rade u današnjim teškim okolnostima!
Razgovarala: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Foto: Kit Riley