Gledali ste film o ovom slučaju u bioskopu i seriju na televiziji. Mislite da znate sve? Ne znate. Ceo slučaj sabran je u knjizi.
Marko Popović zna sve detalje i želi da podeli sa nama ono što nije moglo – ili nije smelo – da stane na ekran. Uzbudljivije je nego prvi put. Izađite na uviđaj.
Ovim rečima scenarista i kritičar Dimitrije Vojnov poziva sve poklonike žanra da se upuste u, ovoga puta čitalačku, avanturu – trasiranu veštom rukom scenariste i pisca Marka Popovića, čiji se „
Jedini izlaz“ posle uspešnog filma, te serije u režiji Darka Nikolića, najzad pojavio i u formi romana, u izdanju Lagune.
Debitantski roman ovog profesionalnog scenariste, triler „
Jedan pogrešan korak“, pre šest godina je na velika vrata uveo žanr pod krov najveće izdavačke kuće u nas, a ove godine će i taj njegov prvenac biti pretočen u TV seriju „Nemirni“, u kojoj glavne uloge tumače Gordan Kičić, Nikolina Friganović i Anica Dobra. Popović objašnjava da je u slučaju „Jedinog izlaza“ adaptacija tekla dvosmerno:
„Sve je počelo od ideje za roman, ali je na osnovu nje najpre nastao scenario za seriju, dok je roman pisan paralelno sa njim izašao kasnije. Tako je podjednako i scenario uticao na roman i roman na scenario. Sličnosti u tretmanu priče su naravno velike, ali su razlike dovoljne da bi ljubiteljima serije čitanje knjige pružilo jedno suštinski novo, verujem vrlo zadovoljavajuće iskustvo.“
Najveća razlika je u tome što je roman po žanru više psihološki triler, ističe autor:
„Poglavlja glavne junakinje Ane Kolar pisana su u prvom licu i ona se sve vreme obraća svom pokojnom (ili možda još živom?) suprugu Saši. Ona mu prepričava sve što je ’propustio’ nakon što je pre šest godina stradao u požaru u klubu
Jedini izlaz, a ona ostala bez sećanja na tu jezivu nesreću i dane koji su joj prethodili. U svom suprugu Ana pronalazi savršenog slušaoca, bezmalo psihoterapeuta sa kojim prolazi sve svoje sumnje i strahove, kako one akutne, tako i one iz prošlosti. Sa druge strane, kroz Aninu priču, ali i priče drugih junaka, sklapamo jednu celovitu sliku o Sašinom liku, koja je, čini mi se, u seriji izostala. Konačno, ono što će ljubiteljima serije sigurno biti važno, sudbina inspektora Dejana Štrpca je drugačija, ali ne bih otkrivao tačno kako i koliko.“
Premda pisac određuje roman više kao psihološki triler, on i dalje obiluje akcijom i obrtima, a pisac kaže da uzbuđenja, napetost i neočekivane obrte vidi kao nešto podrazumevajuće, svoju obavezu prema čitaocima.
„Od trilera očekujete da vas zgrabi u prvoj rečenici i ne pušta do poslednje, moja dužnost kao pisca je da to isporučim. U ‘Jedinom izlazu’ se provlače mnoge teme, od nasilja u porodici kao inicijalne kapisle za širenje zla u društvu, pa do pitanja učinkovitosti zaborava kao zaštitnog mehanizma. Da li je to zaista najbolji način da neku traumu ostavimo iza sebe i nastavimo dalje ili je ipak potrebno da se suočimo sa svim strahovima i patnjama koju ona sa sobom nosi?“
Kao scenarista kome su podjednako bliske dramska i prozna forma, a nesporno najbliži žanr – triler, Popović izbegava podelu na glavni tok i žanrove te tzv. višu i nižu književnost:
„Sve što ima priču – ima žanr, a što nema priču – ne valja. Izdavači danas daju šansu domaćim autorima, ali čitaoci kao da im još ne daju pravu priliku. Zanimljivo je da na televiziji ta barijera ne postoji, naprotiv. Domaće triler serije, kojih ima sve više, izuzetno su dobro prihvaćene i gledanije od bilo koje strane. Možda je tu jezik presudan, a možda je i do toga što televizijska publika svakoj domaćoj seriji daje šansu po automatizmu, dok čitalačkoj ipak treba određeno predznanje... Verujem, međutim, da će se i to uskoro promeniti, a možda baš serije u tome pomognu.“
Autor: M. Mirković
Izvor: Novosti