Maša Rebić – beogradska mačka sa velikim M

Atraktivnog izgleda, britkog jezika, buntovna, ali nikad nepristojna. Žena koju vole ili osuđuju ili i jedno i drugo istovremeno. Supruga, majka, poslovna žena, ali i dalje beogradska devojka. Napisala pregršt misli, neke pretočila u knjige, kao što su romani “Sponzoruše”, “Devojke iz kraja”, “Cvet mog života” i zbirka priča “Ludorije, štikle i stvaran život”, a kaže i da nam priprema još nešto. Otkrijte šta je ljuti, čemu se raduje, šta misli o domaćoj kulturnoj sceni, kako karakteriše lepši pol…

Naslućujete li o kome je reč? Predstavljamo vam Mašu Rebić.

Mašo – na ti ili na Vi? U kolikoj meri su mas mediji uticali na zapostavljanje “old-school” komunikacije?

Možemo na TI, dugo se znamo preko društvenih mreža…Od kad svi komuniciramo preko njih komunikacija jeste postala drugačija. Facebook je zamenio SMS i e-mail, Skype je zamenio telefon, a razgovora uživo je sve manje. Vremenom se menja sve pa tako i način komunikacije. Ja sam, čini mi se, prilično neposredna na društvenim mrežama i imam neki opušten, “drugarski” odnos sa ljudima koje ni ne poznajem lično. Zbog toga se ponekad ljudi previše opuste i ponašaju se kao da smo vršnjaci, komunikacija im je katastrofalna, vokabular jeziv i onda se iznerviram jer ipak sve ima svoje granice. Ali to je već pitanje opšte kulture, manira i obrazovanja.

Sam pogled na tebe, sumiranje privatno i profesionalno, govori da bi mogla biti uzor mladih razlicitih opredeljenja. Da li zbog toga smatraš da si nešto više od pisca?

Još uvek nisam stekla toliko samopouzdanja da bih za sebe mogla da kažem da sam pisac, iako mi za koji dan izlazi iz štampe već peta knjiga. Upravo na tu temu pišem jedan tekst koji će Laguna objaviti na svom sajtu – Ko sme za sebe reći da je pisac? Imam osećaj da sam suviše lako ušla u svet pisaca iako sam u svetu književnosti od kad znam za sebe. Nisam se mnogo mučila ni oko objavljivanja, ni oko samog pisanja, a vladaju stereotipi da je pisac neko ko se grčevito godinama bori sa ludilom, alkoholom ili drogama, piše i naravno niko ga ne shvata. Ja sam normalna, obična žena koja živi jedan srećni život i nekako uz sve to i piše romane i priče.

Neminovno je da je asfalt Beograda izvor tvoje inspiracije, ali da li su to neki daleki ljudi ili oni sa kojima se donekle možeš identifikovati?

Beograd jeste moja večna inspiracija, kao i njegovi stanovnici. Lagala bih kad bih rekla da neko od tih junaka ili junakinja nema nešto moje. To je potpuno normalno i rekla bih – neizbežno. Da pišem i epsku fantastiku sigurno bi i tu bio neki junak koji razmišlja na način na koji i ja to činim.



Šta misliš o modernoj književnoj sceni Srbije?

Nikad se nije objavljvalo više knjiga nego danas, ali nikad ni književnost nije značila manje nego danas. Mislim da je to zbog vremena u kom živimo a koje nije optimistično. Živimo u zemlji u kojoj vladu i građane kultura najmanje zanima -sete je se kad su nekakve godišnjice ili sajam knjiga. Zato se divim svim piscima i umetnicima uopšte, danas. Većina živi na ivici egzistencije, a i u tim uslovima uspevaju da stvaraju. Širina izbora raznih stilova čini umetnike hrabrima, oni su svesni su da ih niko neće podržati niti im zahvaliti. Ženama je i teže, jer još uvek živimo u jednoj konzervativnoj, patrijarhalnoj sredini u kojoj se pisanje i dalje smatra muškim poslom. I osrednjeg, lošeg muškog pisca će glorifikovati, a odličnog ženskog će na sve moguće načine uniziti.

Načela koja su za tebe imperativ u svakodnevici ili u donošenju važnih odluka?

Ne vodim se nekim posebnim načelima kroz život ili odlučivanje. Najvažnije mi je da svaki potez, odluka bude pravična, ispravna, da pozitivno utiče na moju porodicu i okruženje. Pitanja koje postavim sebi svaki dan je da li sam mogla više i da li sam mogla bolje? Ali onog trena kad žena postane majka, ta pitanja će je pratiti do kraja života.

Šta je po tvom mišljenju umetnik, da li sebe smatraš jednim?

Umetnik je svako ko na bilo koji način ima potrebu za kreativnošću. Neko ko ne bi mogao da zamisli svoj život bez kreativnog stvaranja. Neko ko uspe da stimuliše čula drugih, da prenese emocije kroz papir, platno, kroz note… Umetnik nije neko ko će isključivo zbog novca, napisati roman ili komponovati pesmu, jer zna šta narod voli ili zna da će to ljudi kupiti zbog imena koje je stvorio kroz nekakve intrige. To su lažne emocije. Ti ljudi su prevaranti. Umetnici su ljudi koji stvaraju srcem, ne razumom. Umetnost nije stvar, umetnost je način života.

Ima li slobode u umetnosti u Srbiji?

Mislim da ima sve više. Pisci mogu da pišu o čemu god hoće, bez ograničenja i sputavanja, pitanje je samo da li će se to ljudima dopasti ili ne, da li će ga izdavačka kuća podržati, da li će zainteresovati medije, da li će se čuti za njega. Ali to je već druga priča.

Pisala si o bipolarnim ličnostima. Da li genijalno delo nužno nosi dozu ludosti? Da li bi napravila takvu trampu?

Kreativnost sa sobom nosi neku vrstu malog “ludila”. Kad stvaraju, umetnici prolaze kroz drugačija stanja svesti. Svako će vam to reći. Pisci proživljavaju svaku radost ili bol svojih junaka. Kad pisac završi roman to je kao da su odveli dete na ulicu i ostavili ga zauvek. Jer, mesecima, godinama ste bili sa tim junacima, osmišljavali svaki pokret, emociju, navike, ljubavi, očaj, tugu i onda dođe dan kad treba da staviš KRAJ na poslednju stranicu i sve te junake predaš dalje.

Kome najčešće pišeš: prosečnom čitaocu, određenoj ciljnoj grupi ili sebi?

Ako ikad budem razmišljala kome će moja knjiga biti namenjena onda ću znati da sam postala prevarant.

Da li tebe, kao ženu kosmpolitskih shvatanja, nešto u Srbiji čini tužnom ili pak ljutom?

Mnogo stvari me čini ljutom, ali pre svega tužnom. Najviše to što deca u Srbiji rastu u jednoj zatvorenoj, konzervativnoj, i dalje homofobičnoj sredini u kojoj vlada nasilje. Što nam je kultura na poslednjem mestu, a ne bi trebalo da bude tako jer siromaštvo prvo uzima danak nad duhovnim delom čoveka – a to je upravo ono što treba da se sačuva. I što ljudi ne shvataju da kultura i umetnost teraju ljude da drugačije razmišljaju, a to se onda odražava i na ostale društvene grane.

Šta čini čini čoveka današnjice – odelo, fotošop ili nešto treće?

Ako danas uspeš da budeš drugačiji, da se ne uklopiš sa većinom, onda možeš da kažeš da si uradio dobru stvar. Dakle, jednog čoveka i jednu ženu, po meni, čini sveukupan način života. Prevaziđeno je i odelo i fotošop. To je svakome dostupno. To je dosadno.

Navike, običaji, stvari, sitna zadovoljstva kojih se ne bi odrekla?

Nikad se ne bih odrekla stvari koje ljudi nazivaju sitnicama. One zaista čine život i za mene nisu male stvari ili sitnice, one su užasno važne. Ispijanje jutarnje kafe u Njegoševoj sa drugaricom, sedenje u Šansi sa mužem i decom, odlazak u bioskop na najnoviji Diznijev 3D film, premijere pozorišnih predstava, odlazak na hamburger u 3 ujutru sa društvom posle provoda, čitanje, čitanje, čitanje, pisanje knjige koju se još uvek plašim da objavim, nedeljni ručak kod mame…to je taj moj srećni običan život i ništa “veće” od toga mi ne treba.



Knjiga kojoj se rado vraćaš?

Retko se vraćam knjigama. Treba da prođe mnogo godina da bih ponovo nešto pročitala jer jako puno čitam. Ali evo sad po drugi put čitam “Korekcije” Džonatana Frenzena. I po treći put “Hobita” jer ga čitam deci pred spavanje, spremamo se za film kad dođe u decembru u bioskope.

I za kraj, naravno, ŠTA ŽENE ŽELE?

To nikad niko neće otkriti. Za muškarce je to lakše odgovoriti. Oni su nesavršenija i primitivnija bića za razliku od nas. Šalu na stranu, mislim da žene zapravo ne znaju šta hoće, jer postale su kao i muškarci, suviše pohlepne i lenje – mrzi ih čak i da misle, inertne su i u stalnom strahu. A strah je osnovno obeležje života. I barijera ljubavi. Žao mi je zbog toga jer sami sebi pišemo scenario, režiramo život i glumimo u tom filmu. Treba da živimo najbolje što možemo, da mislimo najbolje što umemo i učinimo najbolje što znamo već danas, jer danas će brzo proći.

Izvor: stazenezele.rs
Autor: Katarina Erić