Samostalna izložba slika i unikatnog, ručno slikanog nakita, iz opusa „Radost nasleđa“ u okviru turneje „Putujuće šare Srbije“, kao i promocija autorske monografije „
Ornamenti Srbije – pirotski ćilim“, dva su događaja koja su skrenula pažnju ovdašnje kulturne javnosti na rad dr
Milice Živadinović, akademske slikarke i istoričarke umetnosti, praunuke slavnog južnjaka
Bore Stankovića. „Ćilim poseduje jako duboku meditativnu dimenziju koja me nadahnjuje“, otkriva za Bazar ova izuzetna umetnica koja je svoje desetogodišnje istraživanje obimne literarne građe pretočila u kreativni rad inspirisan originalnim autentičnim i unikatnim šarama koje nastaju u onoj nevidljivoj tački u kojoj se zanat pretvara u umetnost.
Magična energija pirotskog tkanja za akademsku slikarku i istoričarku umetnosti dr Milicu Živadinović, inače praunuku čuvenog srpskog pisca Bore Stankovića, bile su inspiracija za stvaralački čin kojim se oduševljavaju ljubitelji umetnosti širom sveta. Stilizovane šare sa čuvenih pirotskih ćilima i savremeno viđenje tog tradicionalnog motiva u primenjenom stvaralaštvu u najkraćem su osnovna ideja i na osnovu toga Živadinovićeva je postavila izložbu svojih radova, slika i unikatno slikanog, ručno rađenog nakita, u beogradskoj galeriji „Sanjaj“, iz opusa „Radost nasleđa“ u okviru turneje „Putujuće šare Srbije“. Trenutni umetnički ciklus ove značajne srpske umetnice obeležavaju stilizovane šare sa pirotskih ćilima, prenete u autentične slike u ulju na platnu, kao i savremeno viđenje ovog tradicionalnog motiva u primenjenom stvaralaštvu. Pirotski ćilim – simbol jednog naroda, materijalno svedočanstvo bogate srpske tradicije i folklora, šareni dokaz našeg trajanja, njegovo bogatstvo boja, modernost formi, ali i skrivena, nedovoljno istražena simbolika, navele su Bazarovu sagovornicu da se upusti u avanturu pisanja. Tako je i nastalo njeno luksuzno opremljeno autorsko delo, dvojezična srpsko-engleska monografija „Ornamenti Srbije – pirotski ćilim/Ornaments of Serbia – the Pirot kilim“, koja obuhvata sve aspekte istorije i porekla pirotskog ćilima koji nije autohtona, ali jeste jedinstvena narodna umetnost ovog dela Srbije. Monografija je ilustrovana vrhunskim fotografijama ćilima koje ističu teksturu tkanja, crtežima ćilimskih šara, fotografskim uspomenama sačuvanim u Istorijskom arhivu Pirota koji su prvi put sakupljeni specijalno za ovo izdanje. Knjigu je, uz pomoć Ministarstva kulture i UniCredit banke, objavila izdavačka kuća Laguna, koja je u Etnografskom muzeju organizovala prvo javno predstavljanje ove monografije.
No koliko zapravo mi znamo o pirotskom ćilimu – koji već decenijama strpljivo čeka da bude okrunjen i zagrljen, priznat i slavljen... u toj potrazi pomoći će nam dr um. Milica Živadinović, umetnica koja od 1999. godine živi i radi na relaciji Pariz–Beograd.
Pirotski ćilim je državna i narodna tekovina, originalan i čist narodni proizvod sa kakvim se retko koji narod u svetu može pohvaliti. Kada je i na koji način započelo Vaše interesovanje (da ne kažem fascinacija) tradicijom izrade pirotskih ćilima i njegovim specifičnim šarama i ornamentima, umeća koje je po pisanim izvorima, staro preko 500 godina?
Moje interesovanje koje se pretvorilo u pravu ljubav prema pirotskom ćilimu je krenulo pre gotovo deset godina kada sam počela da stvaram unikatni ručno slikani nakit. To je bio period kada sam odbranila doktorat na Univerzitetu u Parizu i objavila monografiju posvećenu životu i delu Miće Popovića na francuskom, potom i na srpskom jeziku. Nakit je bio moj postepeni povratak slikarstvu, jer dok sam pisala doktorat, četke sam ostavila sa strane. U tim malim medaljonima, unikatnim „slikama za poneti“ koje prvo oslikavam rukom, a zatim pretvaram u ogrlicu, narukvicu, minđušu, broš ili manžetnu, počela sam gotovo nesvesno da iscrtavam geometrijske, simetrične forme koje su me sve više asocirale na Pirot i jug Srbije. Onda sam počela da pretražujem internet i da sakupljam stručnu literaturu o pirotskom ćilimu u želji da pronađem što više novih šara. Uz nakit, ova čudesna ornamentika polagano je ušetala i u moje slikarstvo. Ova za mene sasvim nova energija u kreativnom radu neizmerno me je ispunjavala. Paralelno sam nastavila istraživanje i prikupljanje retkih knjiga. Vrlo brzo sam počela sve češće da odlazim u Pirot i na Staru planinu gde sam, na izvoru, sve dublje ulazila u tajne stvaranja i značenja samog ćilima.
Koliko mi zapravo znamo o pirotskom ćilimu – koji već decenijama strpljivo čeka da bude okrunjen i zagrljen, priznat i slavljen?
S obzirom na samu vrednost ručnog rada, njegovu lepotu i dejstvo, pirotski ćilim je od davnina bio vrednovan kao skupocen predmet. S obzirom i na dug vek trajanja, ćilim predstavlja pravo porodično blago koje se čuva kroz vekove i ostavlja u amanet potomcima. Po njihovom broju nekada se procenjivalo bogatstvo porodice.
Pirotski ćilim je sveti prostor za molitvu koji se nalazi pred oltarom u crkvama i manastirima (u knjizi su reprodukovane veličanstvene fotografije iz Svetog manastira Hilandar i manastira Sukovo kod Pirota). Takođe, to je centralna tačka okupljanja porodice u domu, pirotski ćilim je ukrašavao vladarske rezidencije, oplemenjivao govornice i skupštinska zasedanja, dočekivao kraljeve, vojsku i oslobodioce… Skupocen je poklon koji se daruje povodom rođenja, krštenja, udaje, mladenaca, odlaska u vojsku, početka novog posla. I dan-danas je diplomatski i protokolaran poklon. Kroz istoriju postao je sastavni deo nacionalnog identiteta našeg naroda i kao takav predstavljao je Srbiju i osvojio brojna prestižna priznanja na mnogim svetskim izložbama. I u 21. veku šare pirotskog ćilima su ostale inspiracija za paviljon Srbije na Svetskoj izložbi u Šangaju 2010, potom u Dubaiju 2020. godine.
Tkanje ćilima je svojevrsna umetnost – mukotrpan zanat u čiju su veštinu mogle da proniknu samo najdarovitije žene, koje bi potom to znanje prenosile s kolena na koleno svojoj ženskoj deci. Da li je tačno da se nekada zbog složenosti posla i umnog rada koji je potreban prilikom tkanja inteligencija devojke merila lepoti ćilima koje tkala?
Pirotski ćilimi su bili nezaobilazni i najvredniji deo miraza, koji su tkani po narudžbini, ali koje su tkale i mlade devojke koje su ga unosile u muževljevu kuću, to jest njihov budući dom. Zbog složenosti ovog umetničkog zanata zaista se govorilo da devojka koja nije znala da tka, teško je mogla da se uda.
Postoji i ćilim koji nosi ime „Svekrvin jezik“ za koga legenda kaže da su ga obično radile devojke kad su se pripremale za udaju. Poklanjale bi ga budućoj svekrvi kako bi pridobile njenu naklonost i kako bi njihov odnos bio u budućnosti poput kaktusa u cvatu. Veruje se da šara deluje tako što svekrvine bodlje pretvara u cvetove i time devojka zadobija njenu naklonost. Ćilim sa šarom „Svekrvin jezik“ se koristi za ukrašavanje zida.
I Vaša izložba je na neki način posao, Vas kao entuzijastičnog pojedinca, kako biste pokušali da mu vratite stari sjaj i slavu. Od kakve je važnosti promovisanje brenda pirotskog ćilima, kod našeg naroda, ali i u svetskim okvirima?
Smatram da je jako važno za svakog od nas da spozna svoje korene i svoje poreklo kako bi mogao da napreduje kroz život. Naše kulturno nasleđe je izuzetno bogato i raznovrsno. Ornamentika pirotskog ćilima je za mene kao umetnika potpuno vanvremenska inspiracija. Posebno zadovoljstvo mi je da deo ovih fascinantnih šara unesem u svoj kreativni rad kroz specifičan spoj tradicionalnog i savremenog. Trudim se da kroz živ kolorit i specifične forme ispričam intimne priče i udahnem novi život pirotskim šarama. U Galeriji „Sanjaj“ trenutno su izložene moje slike i unikatni nakit iz opusa „Radost nasleđa“ u okviru turneje „Putujuće šare Srbije“. Posetioci mogu pogledati moje radove do 7. marta.
Sama izrada pirotskog ćilima vrlo je impresivna, a da se oko njega poput mreže plete čudesna priča puna zanimljivih detalja. Može li se taj ručni rad nešto što se slobodno može nazvati umetnošću?
Za mene su umetnički zanati, pogotovu iz oblasti narodnih rukotvorina, zaista prava umetnost. S obzirom na to da je tkanje ćilima zaista težak, dugotrajan i monoton posao, bitno je da se tokom rada postigne poletna i podsticajna atmosfera. Zato tkanje ćilima prati priča, šala i pesma. Otuda potiče i izreka u Pirotu: „Kad se tkaje, tad se poje“. Pevanje je bilo veran pratilac tkanja, a mnogi stariji stanovnici Pirota pamte atmosferu koja je vladala u ulicama gde je bilo puno ćilimarki i, kad su ulicom odjekivale pesme budeći emocije i stvaralački polet. Kroz rad, razgovor i šalu žene su se upoznavale i povezivale, razvijale prijateljstva, poverenje, intimnu atmosferu i solidarnost. Međusobno su se poveravale, savetovale, tešile, bodrile jedna drugu. Iskusnije žene podučavale su mlađe tajnama zanata, prenosile im znanje, ali i vrednosti i norme ponašanja u društvu kao i u braku. U ćilim su darovite tkalje utkivale misli i osećanja, koliko tuge, toliko i sreće… zato on sa sobom donosi posebnu energiju i pravu čaroliju.
Bez lica i naličja, identičan sa obe strane, pirotski ćilim je jedinstven u svetu. Postoji li posebna tehnologija izrade, npr. Uslov za izradu – runska vuna sa Stare planine, gusto tkanje, postojanje 115 šara...?
Pirotski ćilim je apsolutno originalna, unikatna i univerzalna umetnička tvorevina. Svaki primerak ćilima je unikatan, nastao kao individualan ili kolektivan umetnički izraz često anonimnih ćilimarki. Najvažnija karakteristika pirotskog ćilima jeste to što nema naličje, gladak je i identičan s obe strane. Bez obzira na dimenzije, originalni pirotski ćilim je uvek tkan iz jednog komada. Zato se izrađuje isključivo u tehnici klečanja na posebnom vertikalnom pirotskom razboju koji je pogodan za čvrsto nabijanje pređe, a omogućava tkanje ćilima širine preko četiri metra i neograničene dužine. U slučaju vanredno velikih ćilima, razboj se pravi namenski po narudžbini. To je vrlo važna razlika u odnosu na ćilime izrađene na horizontalnom nomadskom razboju čija širina može biti samo do 80 cm i imaju mekše tkanje, pa se tkaju iz delova koji se potom sastavljaju. Specifičan je po tome što se ni s jedne njegove strane ne vide krajevi vunice, inače vidljivi na naličju mnogih drugih ćilima. Piroćanke su osmislile posebnu tehniku nevidljivih završetaka, tako da kad se jedna strana ćilima pohaba, on se može okrenuti na drugu stranu i izgledaće kao nov, to jest kao da nikada nije korišćen. Odlikuje ga i najfinije tanko predivo, jako je lagan pa se može lako preseliti ili poneti na put kao amajlija.
Pirotsko ćilimarstvo upisano u Nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije pod pokroviteljstvom Uneska, a u toku je i kandidatura za Uneskovu listu svetske kulturne baštine...
Pirotsko ćilimarstvo je 2002. godine zaštićeno geografskom oznakom porekla. Precizni kriterijumi za izradu pirotskog ćilima, način tkanja, izgled šara i elemenata definisani su u Elaboratu za geografsku oznaku porekla, u kome je zvanično sakupljeno 95 šara i 125 elemenata. Dobijanjem sertifikata zaštićen je sam čin izrade, veština i tehnika izrade. Prilikom prodaje izdaje se sertifikat o autentičnosti i geografskoj oznaci porekla, što znači da je pirotski ćilim originalan i da su ispunjena sva propisana pravila.
Postoje li kod nas u Srbiji kolekcionari originalnih primeraka ćilima? Koji je od njih najstariji?
Brojni ćilimi koji su stari i po nekoliko vekova pripadaju etnološkim kolekcijama muzeja i specifična su umetnička dela kategorisana kao kulturna dobra Srbije. Značajne kolekcije nalaze se u Muzeju Ponišavlja u Pirotu, Etnografskom muzeju u Beogradu, Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu, Muzeju grada Beograda (Konak kneginje Ljubice, Muzej Jovana Cvijića), Istorijskom muzeju Srbije (konak Kneza Miloša), Narodnom muzeju u Negotinu (Rodna kuća Stevana Mokranjca)… Postoji i nekoliko vrlo ozbiljnih privatnih zbirki u Pirotu, Nišu, Beogradu…
Ćilim ispuni prostor, oplemeni ga i da mu takvu energiju – jer po predanju ćilim i nije mogla da tka osoba ako nema čiste i dobre misli. Može li se pirotski ćilim (pa i Vaša slika s motivima istog) smatrati čudom koji nam svojom estetikom može oplemeniti savremeni enterijer?
U drugoj polovini 20. veka, tokom perioda socijalizma i usled pojave daleko pristupačnijih industrijskih tepiha, ćilim je kao dekorativni element bio u potpunosti skrajnut. Tokom nekoliko decenija njegovo prisustvo budilo je asocijaciju na ambijent seoskog domaćinstva čime je izgubio na dopadljivosti. U poslednje vreme, prvenstveno zahvaljujući inostranom uticaju i globalnom oživljavanju interesovanja za etnititet i njegovoj revalorizaciji, pirotski ćilim je počeo da privlači pažnju. Savremene tendencije unutrašnje dekoracije sve se više oslanjaju na upotrebu etno elemenata u kombinaciji sa modernim nameštajem. U tom susretu savremenog i tradicionalnog rađa se novi stil koji možemo sresti u brojnim javnim objektima, stanovima, ali i poslovnim prostorima. Razigranih, jarkih boja i sa upečatljivom geometrijskom ornamentikom, pirotski ćilim ručne izrade postaje ponovo izuzetan dekorativni detalj u prostoru, koji daje pečat i ostavlja utisak neponovljive celine.
Živite i stvarate između dva grada – Pariza i rodnog Beograda. U jednom periodu ste bili zaposleni u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Da li ste u tom periodu imali neki vid svoje misije, koju ste i nadalje nastavili da sledite?
Dvanaest godina sam radila u Kulturnom centru Srbije u Parizu kao asistent za likovni program kada sam organizovala sam zaista veliki broj izložbi institucija i muzeja iz Srbije, kao i kolektivnih i samostalnih izložbi savremenih stvaraoca različitih generacija. Bio je to izuzetno značajan period mog života jer sam upravo radila i mnogo naučila na polju promocije srpske kulturne baštine i našeg savremenog stvaralaštva u Francuskoj i u svetu.
Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar