„
Mimohod senki“
Hulijana Riosa je kroki crtež jedne Španije iz prošlosti čiji se palanački i malograđanski duh uzdiže iznad datih vremenskih i prostornih koordinata i postaje univerzalna slika prijemčiva za svaku sličnu površinu tla.
Galicija je oblast na krajnjem severozapadu Španije, za koju se nekada verovalo da je kraj sveta. Kameniti rt koji zadire u vode Atlantskog okeana nazvan je
Obala smrti zbog ogromnog broja mornara i brodova koji su svoja beživotna tela ostavljali na njenim stenama. Još su stari Rimljani najistaknutiji deo
Obale smrti nazvali
Cape Finisterre iliti kraj sveta.
Sve ovo pokazuje da je u pitanju bajkovita oblast za svako dete koje ima avanturistički duh i nesputanu maštu. A takvo dete je bio španski književnik Hulijan Rios. Mali Hulijan je svoju rodnu Galiciju doživljavao kao zemlju čuda.
Kada je zbog posla i karijere otišao u Madrid, ono večito razigrano dete u njemu je sa sobom ponelo i delić rodne grude sačuvano u sećanjima. Krajem šezdesetih godina minulog veka pokušao je da kroz pripovedanje oživi i reprodukuje tu zemlju koje se sećao. Plod te želje bila je knjiga „Mimohod senki“.
Pastoralne prizore koje je romantizovao u sećanjima prožeo je mračnijim tonovima. Odrasli Rios je znao da Galicija, osim lepote, nosi i breme tame, mraka, tragičnih sudbina kako onih koji su, poput njega, iz nje pobegli da se nikada ne vrate, ali i onih koji su odlučili da u njoj ostanu.
Sve to je uspeo da uplete u devet poglavlja koja se mogu čitati i nezavisno jedno od drugog, ali ih je sam autor oduvek više smatrao kao „deo višeglasnog romana o jednom selu i zamišljenim prostorima, sa likovima koji se naizmenično oslobađaju i otkrivaju tokom životnih uspona i padova, manje ili više međusobno povezanih“.
Iako su pojedine priče osvajale književne nagrade i priznanja, Rios se nikada nije odlučio da knjigu objavi u celosti. Delom zato što se plašio da neke priče neće proći cenzuru Frankovog režima koji je tada bio na vrhuncu, ali i zbog rada na drugim projektima, kao i zbog započinjanja novog života u Londonu.
Prolazile su godine i knjige, a „Mimohod senki“ je uporno ostajao na dnu neke kutije čekajući da ga autor ponovo pronađe. Putujući i živeći u raznim gradovima, Rios je i drugima pričao o tom rukopisu, ali bez ambicije da ga objavi. Ponekad je pomišljao da bi neke delove mogao da iskoristi, ali je i od toga odustajao.
Tek kada je jedne večeri, sada u Parizu, seo i počeo da piše, u taj novi roman nekako su skliznule uspomene jednog od likova iz „Mimohoda senki“. Tek tada je spoznao da je vreme da se vrati starom rukopisu. Prošlo je dovoljno vremena da bi sada na priče gledao sasvim drugim očima. Mogao je da ih proceni, ne kao autor, već kao distancirani čitalac. Bio je zadovoljan onim što je pročitao, a zadovoljstvo mu je bilo još veće što se „Mimohod senki“ nije pretvorio u „sukob senki“, odnosno sukob autora koji je nekada bio sa onim kakvim je postao.
Nakon trideset godina čekanja Rios je, 2008. godine, najzad objavio svoje prvo napisano delo. Ovu knjigu je nedavno i kod nas, u prevodu Ane Kuzmanović Jovanović, objavila izdavačka kuća Laguna.
U pitanju je delo mladog, ali književno zrelog, autora u kome se oseća snažna ogorčenost, gotovo gađenje, prema provincijskoj učmalosti malih mesta, onima koji su prihvatili smrt a da nisu ni pokušali da žive, prema onima koji odustaju od života i ljubavi, ali uporno neguju mržnju, tugu, očaj i strah od života.
Radnja svih devet priča ove knjige smeštena je u gradić Tamoga u Galiciji. Junaci priča prolaze kroz svoje lične drame i katarze. Mržnja, prezir, ljubomora, osveta, nezdravi porodični odnosi nalaze se u fokusu ovih priča i poput nekog lutkara upravljaju nesrećnim ljudima.
„Mimohod senki“ je kroki crtež jedne Španije iz prošlosti čiji se palanački i malograđanski duh uzdiže iznad datih vremenskih i prostornih koordinata i postaje univerzalna slika prijemčiva za svaku sličnu površinu.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs