Havana, Kuba. Jedan misteriozni čovek prilazi jednom marginalizovanom piscu da mu prepriča jednu neverovatnu priču, neiskorišćenu epizodu iz istorije dvadesetog veka.
Frida Kalo, Staljin i Trocki su prisutni u ovom romanu koji je fascinirao publiku i ustanovio se kao jedan od najboljih latinoameričkih romana poslednjih godina.
Kritika smatra da je roman „Čovek koji je voleo pse“ kubanskog pisca i novinara Leonarda Padure, objavljen 2009. godine, njegovo najbolje delo, ali i jedan od najboljih romana poslednjih godina u Latinskoj Americi, moderni klasik koji od svog objavljivanja naišao na brojne pohvale čitalaca.
Radnja romana počinje 2004, na sahrani supruge Ivana Kardenasa Maturelja, nekadašnje nade kubanske književnosti kojeg je marginalizovala staljinistička cenzura, ustanovljena na ostrvu tokom sedamdesetih. Zahvaljujući toj cenzuri, Ivan u potpunosti napušta književnost i zarađuje za život kao lektor jednog veterinarskog časopisa.
Sa prošlošću obeleženom nesrećama, između ostalog i smrću rođenog brata Vilijama (usled njegovog progona kao homoseksualca), pisac će doživeti sudbonosni susret jednog poslepodneva 1977. godine kada mu, dok on čita priču pod naslovom Čovek koji je voleo pse, prilazi jedan misteriozan čovek kog neko prati iz daljine, kako bi mu ispričao jedno od najznačajnijih poglavlja svetske istorije prošlog veka: ubistvo Leva Davidoviča (Trockog).
Ko je taj enigmatični čovek? Zašto bira baš Ivana kako bi njemu prepričao ubistvo Trockog? Od čega boluje i zašto šeta sa dva ruska hrta berzoja u pratnji jednog čoveka na jednoj kubanskoj plaži? Kakve on veze ima sa jednim od istorijski najznačajnijih lidera na svetu?
Ova pitanja progone Ivana, koji traži odgovore kroz klupko tragova, datuma i likova poput detektiva ili istoričara koji ulaže napore da poveže niti i rekonstruiše događaje. Od tog trenutka, „Čovek koji je voleo pse“ pretvara se u verodostojno i živahno svedočanstvo o biografiji Lava Trockog i njegovog egzila sve do dolaska u Meksiko, o njegovoj vezi sa slikarkom Fridom Kalo i njegovom ubistvu koje je počinio Ramon Merkader, ili Žak Mornad.
**
Od samog početka romana znamo da ćemo imati posla sa ambicioznim delom u kojem se pripoveda o jednom veoma značajnom i u isti mah nepoznatnom istorijskom događaju posredstvom glasova triju likova, počev od različitih mesta i trenutaka. Za potrebe takvih ambicija, među kojima ne smemo zaboraviti onu davanja glasa mitskom liku poput Lava Trockog, Padura se služi istorijskim kontekstom bogatim stvarnim likovima, strukturnom formom koja pridaje priči polifoničnost i raznovrsnost i pozadinom koja nije samo istorijska nego i prilično politička jer Padura, kako će videti čitalac ovog romana, stavlja u usta svojih likova razočaranje kubanskim i ruskim projektom.
Pozadina ovog romana jeste, bez ikakve sumnje, razočaranje koje deluje kao krupna tema što zahvata sve, koja sve kondenzuje na stranicama koje ostavljaju bez daha a koje govore o jednoj gorkoj prošlosti i srušenoj nadi.
Ivan Kardenas Maturelj je ostao bez iluzija, izgubljen na početku veka s obzirom na sahranu svoje druge, mlade supruge, bez nade da će nastaviti život kao građanin ostrva, a još manje kao pisac, i s obzirom na to da je i dalje žrtva društvenog marginalizovanja koje mu nameću vlast i cenzura na Kubi.
I Lev Davidovič (Trocki) pojavljuje se bez iluzija, marginalizovan i odbačen od totalitarne Staljinove vlasti, posmatrajući kako gubi svoju decu, porodicu, saradnike i emocije u svom begu u nepoznato. Sve ovo razočaranje koje vri u romanu i živi na svoj način unutar drugih likova, može se razumeti u svojstvu krupnog poraza od vlasti koji oni trpe, delova partije šaha između moćnih vlasti na svetskom nivou i donkihotovskog poraza u pokušaju jalovog suprotstavljanja sa gigantskim vetrenjačama, koje se hrane krvlju, ljudskim telima i izgubljenim snovima.
Međutim, postoji jedan vid razočaranja koji u romanu zbog mnogih faktora dobija poseban značaj: političko razočaranje. Važno je istaći da su se nakon Ruske revolucije nizali događaji koji su kao posledicu izazvali različite forme totalitarnih režima i vlada, a koji su se nazivali socijalističkim. Kuba je postala jedan od primera za to dolaskom Fidela Kastra na vlast. Zverska cenzura i kontrola svih aspekata života u državi postali su očigledni i Ivan je bio svedok svega toga. Celokupno političko razočaranje Ivan Kardenas Maturelj promišlja primenjeno na Kubu, ali i Trocki i Merkader primenjeno na Rusiju, dakle postoji zajednička linija, jedinstven cilj kojem roman stremi.
**
„Čovek koji je voleo pse“ je delo fascinantne tematike, ne toliko zbog njenih istorijskih aspekata, koliko zbog uspelog pripovedanja unutar izgradnje likova. Čitamo roman koji poseduje dovoljno pripovedne tenzije i dramatičnosti da nas uvuče od početka do kraja. Pošto je na momente pisan kao esej, zahvaljujući refleksijama kubanskog pisca Ivana Kardenasa Maturelja možemo ući u tačke gledišta likova, razloge njihovih postupaka, fanatizam kojim ih dobar deo njih opravdava.
Svako poglavlje nam razotkriva deo misterije, čiji ishod već poznajemo, ali ne i pojedinosti, proces, sistema. Poput sirote životinje zaključane u klanici, Trocki čeka svoj red da strada. To je kraj svega.
Ali kako se došlo dotle? Kakvo je lice i pravo ime dželata? Na ta pitanja nije bilo odgovora decenijama, sve dok književnost nije obavila svoj posao kroz „Čoveka koji je voleo pse“, moderan klasik, zahvaljujući njegovoj radnji, narativnim kapacitetima, istorijskom značaju i kapacitetu sjedinjavanja fikcije i istorijskih činjenica, i dovoljnoj suptilnosti da se od ovih dvojnosti stvori nešto nevidljivo. Leonardo Padura pridaje latinoameričkoj umetnosti pripovedanja novi razlog za slavlje i novi zbir likova kojima nastavlja svoj istorijat velikih romana.
Autor: Edgar Havijer Abreu
Izvor: elestanteliterario.com
Prevod: Igor Marojević